Divizija „Princ Eugen“ – Srđan Božović

U nizu ljudskih bestijalnosti, a ima ih koliko god hoćete, jedna se posebno izdvaja. To je potpuno odsustvo odgovornosti za učinjeno, koje se manifestuje na bezbroj načina. Tako ćete slušati ubice koje svoje zločine pravdaju teškim detinjstvom (otprilike: sasvim je okej pobiti ko zna koliko ljudi ukoliko vas je otac u mladosti tukao; razume se, ovo nije negiranje psihološke ekspertize i traženja uzroka za počinjeni zločin, ali to ne sme da postane opravdanje za učinjeno) ili nevešta odricanja od kolektivne odgovornosti (ne treba je mešati sa kolektivnom krivicom, ona nikako ne sme da postoji). Da to pokažemo kroz primere. Bilo koji slučaj silovanja odmah će od strane velikog broja muškaraca (nažalost i žena) biti pokušan da bude anuliran kroz svaljivanje krivice na žrtvu (šta radi kasno sama u noć, zašto se tako izazovno obukla, tako joj i treba i sijaset sličnih gadosti od kojih se prevrće utroba). Isti ovaj princip odricanja od odgovornosti važi i za kolektivitet. Koliko ćete samo puta čuti priče o ratnim zločinima koji se pokušavaju opravdati. Najčešći argument je odgovornost druge strane i uglavnom se svodi na rečenicu: eh, a šta su oni nama radili. Kao da će tuđi zločin poništiti naš. U prevodu, oni su nas ubijali, mi smo njih – i mirna Bačka. Mirna sve do sledeće prilike, a njih je na ovom svetu isuviše. Argument u ovim raspravama je i neizbežna priča o nepravednom kažnjavanju. Obavezno smo mi žrtve i obavezno smo mi više kažnjeni od drugih. A čak i da je ovo istina, to opet ne umanjuje našu krivicu, jer zločin je zločin, a odsustvo kazne za tuđi zločin neće opravdati naš. Naravno, svemu ovome pogoduje protok vremena. Sasvim je normalno da se krivica nikako ne može svaliti na pleća potomaka zločinaca. Kakve veze imaju unuk ili sin sa nepočinstvima koji je počinio njegov deda ili otac? Problem je jedino u tome što tom detetu ili unuku nikako ne odgovara da u svojoj porodičnoj (ili nacionalnoj) istoriji ima mrlju (recentni primer može da bude jedan holivudski glumac koji se nedavno svim silama trudio da u javnost ne izađe činjenica da je njegov daleki predak bio robovlasnik, dakle, toliko duboko u prošlost može ići ova manija). Da se vratimo na našu temu. A ona je sve češće retuširanje istorije, donekle kroz smanjivanje krivice, a još više kroz pokušaje da se od zločinaca naprave žrtve. Na sreću, postoje i ozbiljni istoričari koji ovakvim temama pristupaju obzirno, argumentovano i istinito.
Kako joj i naslov govori, tema ove studije je po zlu čuvena divizija „Princ Eugen“, ali ne samo ona. Autor studije na početku daje opštu istorijsku sliku života Nemaca u Vojvodini. Od prvog doseljavanja u 18. veku pa sve do stanja pred Drugi svetski rat, dat je iscrpni prikaz života nemačke manjine u Jugoslaviji. Prekretnica je Drugi svetski rat i osnivanje ove divizije. Prateći njen nastanak, sve velike ratne akcije, silne zločine koje je počinila, pa sve do njenog kraha na kraju rata, autor daje odličan prikaz ratnog puta divizije „Princ Eugen“. Najbitnije od svega, ova knjiga se bavi i posleratnom sudbinom Nemaca kada su ratni zločini ove divizije došli na naplatu.
Studija „Divizija ‘Princ Eugen’“ nas upoznaje sa do sada popriličnom neistraženom temom. Kako i sam autor navodi, o ovoj diviziji su do sada uglavnom pisali njeni bivši članovi (i to isključivo u superlativima) i ovo je prvi veći rad na ovu temu u srpskoj istoriografiji. Pisana jednostavnim i pitkim stilom, odlično rešenje je smeštanje dodatne bibliografije i izvora na kraju knjige, studija „Divizija ‘Princ Eugen’“ zavređuje sve komplimente. Ponajviše zbog prilježnog istraživanja istorijskih izvora (arhivski dokumenti, brojne knjige, novinski članci…), ali i prikupljenih svedočenja savremenika. Sve to prate arhivske fotografije, koje još više ilustruju postojanje divizije „Princ Eugen“ i povećavaju kvalitet studije.
Srđan Božović je završio studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1994. godine radi kao kustos Narodnog muzeja u Pančevu. Autor je sedam samostalnih izložbi, a do sada je objavio nekoliko stručnih radova, kao i knjige: „Nemački zločini u Alibunaru 1941.“ i „Pančevo nekad i sad“. Za studiju „Divizija ‘Princ Eugen’“ je dobio Novembarsku nagradu grada Pančevo.
Najveći kvalitet ove studije je njena objektivnost i istinoljubivost. U fokusu autora je podjednako i mirnodopski i ratni život Nemaca, ili još jednostavnije rečeno i dobro i zlo koje su Nemci na ovom prostorima učinili. Naravno, u središtu je divizija i njena bestijalnost za vreme Drugog svetskog rata: „Pripadnici ‘Princ Eugen’-a, međutim, na ratištu nisu pokazivali samo visok stepen obučenosti i borbenosti, već i izuzetnu svirepost. Ubijanje žena, dece i starijih ljudi, paljenje kuća, crkava i drugih objekata bila je uobičajena aktivnost ove jedinice tokom mnogih operacija. Partizani, često ranjeni ili bolesni ubijani su na bestijalan način.“ Naravno, to zlo nije moglo da ostane nekažnjeno. Ali, baš kao i svaki put kod nas, u tom kažnjavanju se preteralo. Brojni nevini Nemci su posle rata proterani iz zemlje, maltretirani, neretko i ubijani. I tu nastupa problem. Pogotovo u današnjoj istoriografiji, a još češće u njenoj političkoj zloupotrebi. Rezultat toga je da se zločini koji je ova divizija počinila pokušavaju anulirati posleratnim progonom nevinih. A to je nemoguće. I baš zbog toga je ova studija dragocena kao brana istorijskom revizionizmu, a još više kao prvi, podjednako i sjajni, rad o ovoj poprilično neistraženoj i raznim zloupotrebama sklonoj temi.

Naslov: Divizija „Princ Eugen“
Autor: Srđan Božović (1964-)
Izdavač: Narodni muzej Pančevo, Pančevo, 2012
Strana: 273

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s