Iako smo duboko zašli u dvadeset i prvi vek, čini se da od onog prošlog, dvadesetog, nikako ne možemo da se oprostimo. I to je primetno u svakom segmentu života. Ne prođe puno, pogotovo na našim prostorima, a da ne počne priča o pređašnjem veku, njegovim usponima, zabludama i usudima. Neretko je i prisutan žal starijih generacija za prošlim vremenima. Tada je za njih sve bilo mnogo bolje. Materijalni položaj, način života i njegova brzina, kao i manja zavisnost od modernih tehnologija, sve su to priče koje ćete bezbroj puta čuti. Nekada to prerasta u grotesku, možda je najbolje navesti kao primer Ćosićev dnevnik „U tuđem veku“ u kojem on negira postojanje dvadeset i prvog veka datirajući svoje zapise kao 1999. + 1. I nije jedini koji to čini. Nalik engleskim ludistima ili skupini čudaka iz zbirke priča „Vek“ Aleksandra Gatalice koja je početkom dvadesetog veka osnovala društvo za zaštitu devetnaestog veka odbijajući da bilo šta ima sa dvadesetim, tako i danas imate brojne ljude koji žive u ovom vremenu, ali njihovo stvarno postojanje je ostalo negde duboko u prošlosti. Za čim se to zapravo žudi? I šta to zaista predstavlja dvadeseti vek? Ako bismo pokušali da ga opišemo u jednoj rečenici ona bi sasvim sigurno izgledala ovako: dvadeseti vek je period najvećeg čovekovog uspona, ali isto tako i njegovog najvećeg pada. Da krenemo samo od tehnološkog napretka. U ovom veku je u potpunosti promenjen transport (automobili, autobusi, avioni…). Sredstva telekomunikacije su doživela svoj vrhunac (telefon, mobilni telefon, televizija, internet…). Mnoge bolesti su iskorenjene (od gube pa do tuberkuloze), a životni vek je za manje od sto godina skoro duplo produžen. Komoditet i kvalitet života je višestruko povećan (bolja ishrana, električna energija, razni kućni aparati…). Popravljen je i položaj brojnih društvenih grupa i nacija (kraj klasičnog kolonijalizma i rasne segregacije, veća radnička i ženska prava, prestanak gonjenja LGBT populacije…). Ovo je samo mali deo progresa koji nam je doneo ovaj vek. A sa druge strane stoje dva najveća rata koji je svet ikada doživeo, totalitarni sistemi, ekonomska nejednakost, genocidi i holokaust, nuklearno oružje, ekološka kriza i globalno zagrevanje… I kako se snaći u svemu ovome? Suštinski, kako najbolje ispričati priču o dvadesetom veku? Odgovor nam daje nemačka spisateljica Dženi Erpenbek.
Početak je dvadesetog veka. Mala devojčica je preminula. Smrt te devojčice uzrokuje tektonske poremećaje u životu njenih roditelja. Ali, šta bi se desilo da ta devojčica preživi? Njeni roditelji bi se odselili u Beč, nadajući se boljem životu. Ali, dolazi do kraha Austrougarske i siromaštva. Ta sada već odrasla devojčica gine. Ipak, autorka joj daje mogućnost da preživi. I da postane komunista. Zamislite je kao sredovečnu ženu, Nemicu, u Sovjetskom Savezu. Uhapšena je i poslata u Gulag gde umire. Ali šta ako ne umre? I šta ako završi u Istočnoj Nemačkoj kao zaslužni umetnik? I tek tu premine u šezdesetoj godini. Ali ni to ne mora da bude istina. Kraj je dvadesetog veka. Ta devojčica je prešla devedesetu godinu i umire u staračkom domu.
Dženi Erpenbek je napisala roman kojem se ne može pronaći pandan. I to najpre u kompozicionom smislu. Kroz pet priča o jednom ljudskom životu, a onda i kroz pet varijanti istog tog života, autorka pravi sjajni književni eksperiment. Još bitnije, ovo genijalno kompoziciono rešenje prati odličan stil koji verno dočarava brojne istorijske periode u kojima se dešava radnja romana. Evo samo jednog malog detalja. Junakinja, u periodu kad je komunista, piše svoju biografiju. U prvoj piše da je preporučuje „drugarica U., zaslužna funkcionerka Komunističke internacionale i napredni mislilac“. Kako ta osoba pada u nemilost u sledećoj biografiji je označena samo kao „drugarica U“. Na kraju to izgleda ovako: „Tada sam bila pod uticajem narodnog neprijatelja U.“
Dženi Erpenbek spada u red najznačajnijih savremenih nemačkih književnih stvaralaca. Rođena je u Berlinu, gde pohađa studije operske produkcije i režije. Do 1997. godine radi kao pozorišni producent. Započinje spisateljsku karijeru romanom „Staro dete“ (1999), posle kojeg sledi niz izuzetnih romana, zbirki priča i drama. Dobitnica je najvećih nemačkih književnih priznanja i nagrada. Njena dela su prevedena na više od dvadeset jezika. Pored ove knjige, na srpskom je objavljen i njen roman „Pohođenje“ u izdanju „Geopoetike“.
Zamah Dženi Erpenbek u ovom romanu je neverovatan, kao i ambicija. Izabravši da poreklo glavne junakinje, tek u poslednjem poglavlju saznajemo njeno ime, bude jevrejsko, Dženi Erpenbek ovu pripovedačku strategiju čini još kompleksnijim i većom. Priča o dvadesetom veku, svim njegovim usponima, podjednako i padovima, data je na maestralan način. I pored ove kompozicione složenosti, Dženi Erpenbek je pripovedač koji sve niti čvrsto drži u rukama, tvoreći priču koja svakog čitaoca na podjednak način i uzbuđuje i nagrađuje. U središte te priče je sudbina jedne žene, ali još više usud jednog veka. Pripovest je to o napretku, koliko i o zlu dvadesetog stoleća. I o lepoti koju je ovaj vek neštedimice uništavao: „Pa zar je lepota ikad i imala neki drugi smisao nego da sve one koji bi hteli da je osvoje međusobno zavadi i na kraju učini da je iskidaju između sebe, ili ako im to ne pođe za rukom, umesto toga iskidaju sami sebe?“
Naslov: Noć bez svitanja
Autor: Dženi Erpenbek (1967-)
Prevele: Ljiljana Ilić i Nataša Vukajlović-Fischer
Izdavač: Booka, Beograd, 2016
Strana: 231
Čitaonica, mesto za dobre knjige 