Videla I-II – Elenor Katon

Ukoliko želite lekciju o smislu života, starosti i mladosti, vaspitanju, suštinski svemu, dovoljno je da ne ustanete bilo kom starcu u javnom prevozu. Uz ove otužne jeremijade, sačekaće vas i obavezni šlagvort: e, a u moje vreme se znalo… Nastavak je već poznat: stariji ljudi su bili poštovani, znao se red, sve je bilo savršeno i tako u nedogled. Ove pomalo, tačnije poprilično, otrcane fraze možda ipak donose i neku korist. A ta korist je u pokretanju pitanja o generacijskoj smeni i novoj paradigmi starosti. Ako je nekada, i to pre manje od jednog veka, prosečno trajanje života bilo oko četrdeset godina, jasno je zašto je starost toliko bila na ceni. Naprosto, bila je izuzetno retka. Uzmite tu i u obzir nedostatak obrazovanja i nepismenost (mali podatak za one koji žele povratak u svetlu prošlost, sve do dvadesetog veka udeo pismenog stanovništva nikada nije prelazio dvadeset procenata), pa je životno iskustvo predstavljalo najveći izvor informacija. Tome je pogodovao i drugačiji način života u kojem su velika tehnološka otkrića dolazila retko. Uzmite u obzir i patrijarhat u kojem je glavnu reč imao najstariji član porodice i slika će biti potpuna. Promena svega ovoga dolazi sa modernim dobom. Povećanje životnog veka čini starost sasvim uobičajenom stvari. Velike porodične zajednice nestaju, a sa njima i paterfamilijasi. I što je najbitnije, era tehnoloških otkrića menja život. Ne prođe ni decenija, sada su to već godine u pitanju, u kojima dolaze nova otkrića koja u potpunosti menjaju svet u kojem živimo. A to, naravno, ostavlja neminovne posledice. Pogotovo na starije ljude kojima je skoro nemoguće da se priviknu na novi način života. To je i dovelo do promene u strukturama moći. Ako su nekada političari, biznismeni i tehnološki magovi bili starci (otprilike članovi spartanske geruzije), danas su to ili sredovečni ili mladi ljudi. Pogledajte samo najbogatije ljude sveta. Nekada su to bile sede glave, vođe porodica sa šesnaest kolena, a danas su to ljudi od trideset i nešto godina koji su se obogatili na modernim tehnologijama. Život je, naprosto, promenjen. Ipak, nešto je ostalo isto. U pitanju je literatura. Ako se pesnicima gleda kroz prste, po onom stereotipu da je poezija isključivo stvar nadahnuća, a ima li većeg nadahnuća od mladosti, proza je ostala stvar starijih ljudi. Kao ilustraciju je dovoljno navesti da je najmlađi nobelovac ikada Sjenkjevič, koji je ovo priznanje dobio u četrdeset i drugoj godini života. O našoj metuzalemskoj literaturi tek ne treba trošiti reči. Da proza, i to maestralna, nije rezervisana samo za seniore pokazuje nam Elenor Katon.
Druga je polovina devetnaestog veka na Novom Zelandu. Nalazišta zlata su od poprilično udaljene i nepoznate zemlje stvorili novu Meku za avanturiste svih fela. Jedan od njih je i Volter Mudi, koji dolazi u gradić Hokitika. Spletom okolnosti Mudi upada na sastanak dvanaest ljudi koji su se skupili da otkriju uzrok čudnih događaja koji potresaju grad. Jedan bogataš je nestao, prostitutka je pokušala da se ubije, a kod mrtvog pijanca je pronađena velika količina zlata. Mudi mora da se snađe u čudnoj priči, koju pripoveda dvanaest ljudi, i da iznađe bilo kakvo rešenje. Da sve bude još teže, čini se da su gotovo svi stanovnici grada, a pogotovo dvanaestoro okupljenih, duboko upleteni u ove neverovatne događaje.
Elenor Katon je uspela da od priče, koja u svojoj suštini predstavlja kombinaciju istorijskog i avanturističkog romana, stvori apsolutno remek-delo. Na prvom mestu, kompozicija „Videla“ je maestralna. Autorka uspeva da na preko devetsto strana razgrana priču, zamagli je i čitaoce bezbroj puta zavara lažnim tragovima, odvodeći ih na kraju do potpuno neočekivanog raspleta. I da ni na jednoj stranici nema suvišni redak. Na savršenu kompoziciju nadovezuje se podjednako dobar stil. Ukoliko bismo pokušali da ga okarakterišemo to bi bila postmoderna tehnika pripovedanja. Koristeći viktorijanski stil pisanja, naravno modifikovan i prilagođen, Elenor Katon se igra sa formom i ulogom pripovedača, nastavljajući tačno tamo gde je stao Nabokov: „Hej, nema nikakve potrebe za istinom! (…) Ko je uopšte pominjao istinu? U ovoj si zemlji slobodan čovek, Voltere Mudi. Ispričaj mi kakve god koještarije hoćeš, a ako ih razvučeš do raskršća kod Kumare, smatraću da je priča sjajna.“
Elenor Katon je rođena u Kanadi. U šestoj godini sa porodicom odlazi na Novi Zeland. Tu završava studije engleskog jezika. Debitovala je 2009. godine sa romanom „The Rehearsal“ koji je preveden na preko deset jezika i zadobio simpatije kritike. Drugi roman „Videla“ joj donosi neverovatni uspeh. Za njega dobija najveće književno priznanje za dela nastala na engleskom jeziku, Bukerovu nagradu, kao i najznačajnije kanadsko književno priznanje, Guvernerovu nagradu. „Videla“ su dočekana sa podjednakim oduševljenjem publike i kritike. Elenor Katon živi na Novom Zelandu, gde predaje kreativno pisanje. Često je u sukobu sa novozelandskim vlastima zbog oštre kritike njihovog odnosa prema kulturi.
Iz kojeg god ugla da posmatrate ovaj roman, oduševljenje će biti potpuno. Savršeno kompoziciono rešenje, maestralni stil, sjajna istorijska rekonstrukcija, čak i vrlo zanimljiva igra sa astronomijom, sve su to vrednosti ovoga romana. Ne i manje bitno, on se čita kao uzbudljivi avanturistički roman, uvlačeći čitaoca u svet dijaboličnih preokreta, iznenađenja i zapleta. Ipak, to nije suština „Videla“. Ona je mudrost, bili to česti aforistični pasaži: „Pala žena nema budućnosti; muškarac koji se uzdigao nema prošlosti“ ili pak pitanje smisla istorije, književnosti i života: „Celoga života mi razmišljamo o smrti. Bez te zabave da nas razonodi, pretpostavljam da bi nam svima bilo jezivo dosadno. Ne bismo imali šta da izbegavamo, šta da sprečavamo, čemu da se čudimo. Vreme ne bi imalo nikakvog značaja“. Iako će ovo zvučati možda grubo, Elenor Katon obmanjuje čitaoce dajući im uzbudljivu fabulu iza koje se kriju izuzetno vredne stvari. A sve to je uspela da učini i napiše sa dvadeset i osam godina, postavši najmlađa dobitnica Bukerove nagrade u istoriji. Elenor Katon nam je podarila savršeni roman, ali ne samo to. Ona nam je pokazala da literarni talenat nema nikakve veze sa godinama. Isto tako ni mudrost.

Naslov: Videla I-II
Autor: Elenor Katon (1985-)
Prevela: Dijana Radinović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 944

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s