Nezahvalno je govoriti o karakteru jednog naroda. A opet se dobar deo priča o postojanju jedne nacije, plemena ili naroda kako vam je već volja, svodi na pokušaj da se kroz priču o karakteru izvede i krajnji zaključak o tom narodu. Razume se da to nije samo prisutno kod nas, od te boljke boluju i mnogi drugi, ali briga o nacionalnom karakteru, ili još tačnije kako nas drugi vide i kako mi sami sebe vidimo, kod Srba je itekako prisutna. Od Cvijićevih zaključaka o dinarskom tipu čoveku (koji su danas u ozbiljnim naučnim krugovima skoro u potpunosti odbačeni) pa sve do onih običnih kafanskih razgovora, pokušava se da se razluči ko smo i šta smo. Naravno, slika je idealistična, otprilike kao u onim vicevima u kojima Srbin uvek pobedi i nadmudri sve. Kako stvarnost nije u saglasju sa ovom nacionalnom mitomanijom, ili barem njenim dobrim delom, pokušava se iznaći rešenje. A ono je u uticaju sa strane, preciznije rečeno silnim neprijateljima koji nam ne daju mira. U ovome, baš kao i svemu, ima zrnce istine. Balkan je zbog svog položaja, podjednako i zbog svojih stanovnika, bio često mesto obračuna i ratova. Jedini je problem što se po njima ravna i meri čitava istorija. Ukoliko biste pokušali da pronađete najamblematičniji događaj srpske istorije, i to ne po stvarnom značaju već po uticaju koji je ostavio na stanovništvo, to bi bio boj na Kosovu. Upoređivanje je nezahvalno, ali čisto primera radi centralni događaj američke istorije dijametralno je suprotan. Za njih je to Deklaracija o nezavisnosti. Zašto je ovo bitno? Dok druge nacije svoju mitomaniju zasnivaju na priči o slobodi i građanskim pravima, mi je svodimo na bitku, i to na onu u kojoj smo poraženi. Još gore, kao da oni stvarni porazi nisu dovoljni, u poslednje vreme su učestale priče o tajnoj i skrivenoj istoriji, onoj u kojoj su naši vekovni, a kakvi drugi, neprijatelji umešali prste i porazili nas tako što su nam uskratili pravu istoriju. Od onih nebuloznih priča o Srbima narodu najstarijem, ništa manje silnim zaverama uperenim protiv nas, pa sve do budalaština o vinčanskoj, tobože srpskoj, kulturi, tka se priča o plemenitom narodu koji je večita žrtva. U prevodu, naša istorija je neprestano kukumavčenje o nacionalnim porazima, ponajviše zbog opravdanja sadašnje bede i inertnosti da se bilo šta promeni. Da se o istoriji ovih prostora, i to o onoj manje poznatoj, podjednako i o događajima koji su nas odredili, može pisati na sasvim drugačiji način svedoči Mladen Milosavljević.
Kal Juga, roman-prvenac Mladena Milosavljevića, je smeštena u dve vremenske dimenzije. U jednoj je mladi arheolog Mijat Petrović, koji 1967. godine učestvuje u iskopavanjima na lokalitetu Lepenski Vir. Otkriće neolitske figure, kao i dnevnika iz osamnaestog veka, će u potpunosti promeniti Mijatov život. Upravo taj dnevnik nas odvodi u drugu vremensku dimenziju. Njegov autor, austrijski provizor Frombald, pripoveda o osvajanjima čuvenog princa Eugena Savojskog i o postojanju kraljevine Srbije, periodu od dvadeset godina u kojem su Austrijanci preoteli dobar deo Srbije Turcima. Ova dva vremenska toka se u furioznom zapletu sastavljaju i tvore uzbudljivi roman.
Iako žanrovski okrenut folklornoj fantastici, „Kal Juga“ je u svojoj biti istorijski roman. Naravno, greška bi bila ne pomenuti sjajni zaplet i mnogobrojne reference na narodne običaje i predanja, ali ono što najviše određuje ovaj roman je odlična književna rekonstrukcija pređašnjih vremena. U njoj Mladen Milosavljević briljira. Na prvom mestu, to je plod prilježnog proučavanja istorijskih izvora, ali isto tako i talenta da se ti izvori pretoče u izvanredni književni tekst. Dobro poznati likovi iz prošlosti (kao što su Eugen Savojski ili Nikola Doksat), ali i niz ličnosti koje obeležavaju različite epohe (bili to krvoločni srpski hajduci, službenici austrijske carevine, pripadnici divizije „Princ Eugen“ ili udbaši) u ovom romanu postaju stvarne ličnosti. I ne samo to. Te ličnosti nam donose savršenu sliku života na ovim prostorima: „Ratovalo se i drugde. Ratovi su odnosili žrtve i stvarali pobednike. Ipak, razlika između ovdašnjih i ratova koji su se vodili u drugim zemljama bila je upravo u zemlji. Za razliku od drugih, ova nije pripadala ni istoku ni zapadu, istovremeno pripadajući obema stranama. Večito u sukobu ili u strahu od mogućeg sukoba (…) nalazila se ničija i svačija zemlja (…)“
Mladen Milosavljević je rođen u Smederevskoj Palanci. Posle studija etnologije posvećuje se naučnom i umetničkom radu. Autor je nekoliko dokumentarnih i jednog igranog filma. Glavni je urednik časopisa „Omaja“ posvećenog temama iz folklorne fantastike. Do sada je objavio nekoliko priča u tematskim zbornicima i periodici. Njegov roman-prvenac „Kal Juga“ je začetak planirane trilogije o kulturi i civilizaciji Lepenskog Vira.
„(…) Za ovakve vojnike bi se govorilo da ih je ubijao kal juga, specifični ambijent magle, blata i nekih zemljanih isparenja, koji je i ranije znao da bude koban za mnoge vojske koje su prolazile ovuda“, ovako Mladen Milosavljević objašnjava šta je to kal juga. Naravno, tu je prisutna i referenca na Kali Jugu, period krajnje dekadencije u hinduističkoj mitologiji, ali i na pokojnu nam Jugoslaviju. Latini bi rekli nomen est omen, i autor se sa njima slaže. Slika neprestanih ratova na Balkanu, a sa njima i ludila koji ih neminovno prate, u ovom romanu doživljaju vernu sliku. Neprestani je to krug vraćanja jednog te istog. Najtačnije rečeno, beskonačnih borbi koje dovode do novih i novih poraza. Najbitnije od svega, Mladen Milosavljević im, za razliku od onih pojava opisanih na početku prikaza, ne pristupa fatalistički i nacionalno samosažaljivo. On suvereno i istinoljubivo tka sliku burnog života na ovim prostorima, što rezultira sjajnim romanom koji pleni svojom erudicijom, uzbudljivom fabulom i literarnim kvalitetom.
Naslov: Kal Juga
Autor: Mladen Milosavljević (1982)
Izdavač: Strahor, Beograd, 2018
Strana: 255
Čitaonica, mesto za dobre knjige 