Drugo more – Klaudio Magris

Istorija se može posmatrati na mnogo načina, ali se dva pogleda na nju posebno ističu. Jedan je pravolinijski. Na početku nas bog stvara, ili je u pitanju veliki prasak, sledi duga i prava putanja događaja, boljih ili gorih, svejedno je, i na kraju svršetak, opet božija odluka ili nestanak u nekom novom prasku. Sve ima svoj smisao i cilj. Drugi pogled na istoriju je ciklični, koji je prisutan još od antičke filozofije, ali svoje teorijsko utemeljenje zadobija u Ničeovoj misli o večitom vraćanju istog. Najjednostavnije rečeno, istorija naše civilizacije je neprestani krug jednih te istih događaja, koji se iznova i iznova ponavljaju. Koju ćete teoriju prihvatiti, ipak, ponajviše zavisi od predubeđenja i ideoloških svetonazora. Za religiozne ljude ciklična teorija je neprihvatljiva, podjednako i za one koji su zadojeni prosvetiteljskim idejama o razvoju čovečanstva. Prvima je problem u anuliranju uloge boga, onima drugima predstava naše civilizacije kao ludačkog galimatijasa. Ipak, ako čovek pokuša da racionalno promisli o ovoj temi, teorija o cikličnosti istorije deluje verovatnija. Ako zanemarimo čovekov ponos stvorenim i urađenim, onu Lajbnicovu teoriju o svetu najboljem od svih mogućih svetova koju podupiremo napretkom, videćemo sliku koja se večito ponavlja. Besmisleni ratovi i genocidi, klasna i materijalna segregacija i sveprisutna glupost su ostali isti. I ne samo to, izgleda da je ludost postala još izraženija i veća. Nema većeg dokaza za to od politike. Da to konkretizujemo. Dve najveće klanice u istoriji čovečanstva, Prvi i Drugi svetski rat, najrečitije su pokazali do kojih granica čovekova glupost može da ide, pogotovo onda kad je opravdana velikim nacionalnim i sličnim budalastim izgovorima. Način da se ona zaleči je upoznavanje sa drugim i traženje jedinstva nasuprot razlikama. Najbolje je to izrazio Borhes u kratkoj priči „Zaverenici“, posvećenoj Švajcarskoj: „Reč je o ljudima koji pripadaju različitim plemenima, propovedaju različite vere i govore različitim jezicima. Doneli su čudnu odluku da budu razumni. Odlučili su da zaborave međusobne razlike i istaknu sličnosti.“ Ali, naravno, ovaj svet nije iskoristio tu šansu. Ili, pak, ako je iskoristio, na svaki način pokušava da je razori i uništi. Priču o takvom propadanju plemenitih ideja, a još više o čovekovom mestu u svetu u kojem se sve ponavlja, donosi nam veliki italijanski prozaista Klaudio Magris.
Radnja romana „Drugo more“ otpočinje 1909. godine. Mladi Enriko, svršeni gimnazijalac, polazi iz Trsta na put. Zasićen čamotinjom austrougarske provincije, podjednako i nacionalnom histerijom pred Veliki rat, on kreće u Argentinu. Mladalački zanos ga odvodi u Patagoniju gde postaje gonič stoke. Traje to više od deset godina, sve do povratka u domovinu 1922. godine. Ali od nje nije ostalo ništa. Nekadašnja velika austrijska carevina je propala i podeljena na nekoliko nacionalnih država. Bežeći ponovo od nacionalnog ludila, Enriko se naseljava kao pustinjak u Istri. No, tamo ga čeka Drugi svetski rat i nova, još veća, ludila.
„Drugo more“ se može čitati na tri načina. Ono je u prvom sloju priča o duboko povučenom čoveku koji ne živi u svetu, već nasuprot njemu. Tome najviše doprinosi majstorska psihologizacija Enrikovog lika, koju je Magris doveo do perfekcije. U drugom čitanju „Drugo more“ je istorijski roman, gde autor sastavlja sjajnu sliku napretka, podjednako i stagnacije, jednog društva i civilizacije. I u onom trećem, i krajnjem, čitanju „Drugo more“ je priča o begu i mogućnosti promene: „Ovo putovanje neće biti beg, otići kao pomalo umreti, već živeti, biti, postojati“, ali isto tako i poraza koje nam bekstvo donosi: „(…) i more je previše jer obnavlja obećanje sreće i veliko traganje za smislom koje – kao i svako traganje – guši sreću. Bolja je zemlja, učmala pod nogama.“
Klaudio Magris spada u red najznačajnijih savremenih italijanskih književnih stvaralaca. Nekoliko decenija je predavao modernu nemačku književnost na Univerzitetu u Trstu. Napisao je nekoliko studija i radova o istoriji Evrope, kao i o velikim evropskim piscima. Debitovao je sa novelom „Nagađanja o jednoj sablji“ (1984) i do sada objavio preko deset romana, drama i knjiga eseja. Proslavio ga je roman „Dunav“. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz italijanskih i internacionalnih književnih priznanja. Njegova dela su prevedena na sve veće svetske jezike, a u izdanju „Arhipelaga“ je na srpskom objavljeno šest njegovih knjiga.
„Zemlja majčinski podnosi plug koji je cepa, ali je more veliki nedostižni osmeh, ništa na njemu ne ostavlja traga; ruke što plivaju ne stežu ga, guraju ga od sebe i gube ga, ono se ne da“, ovako Magris vidi razliku između zemlje i mora. To je možda i najbolji opis glavnog junaka ovog romana. U večitoj borbi sa nacijom ili državom koje pokušavaju da ga podrede, Enriko se kao i more nikome ne da. Austrougarska, Argentina, Italija, Jugoslavija – sve je to za njega jedna te ista glupost. On iska slobodu, tragajući za onim što nas spaja, a ne razdvaja. Države, to su samo budalaštine za njega. Jedini je problem što te države ostavljaju prevelike posledice na njegov život svojim delovanjem. Spretno balansirajući između junakovog idealizma i nimalo ružičaste stvarnosti, Klaudio Magris tvori sliku sveta u previranju. Suštinski, večitog vraćanja istog. Najtačnije rečeno, večitog vraćanja ludosti. I naše nemogućnosti da izbegnemo stoput ponovljene gluposti: „Ali, civilizacija je istorija ljudi koji nisu sposobni da žive u ubeđenju, koji grade ogromni zid retorike, društvenu organizaciju znanja i delovanja, kako bi sebi samima sakrili prizor i svest o sopstvenoj praznini.“

Naslov: Drugo more
Autor: Klaudio Magris (1939-)
Prevela: Snežana Milinković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2010
Strana: 104