Pored onih večitih sukoba starih i mladih, liberala i konzervativaca, južnjaka i severnjaka, četnika i partizana, inteligencije i „običnog sveta“, jedan od sukoba koji, kako se čini, u Srbiji nikada ne prestaje je borba između urbanog i ruralnog. Razume se, to nije srpski izum. U čitavom svetu, uzmimo samo na primer Ameriku, je prisutan antagonizam između ruralnog i urbanog. Gotovo su poslovične predstave „seljaka“ u popularnoj kulturi koji dolaze u veliki grad, najčešće Njujork, sa svim posledicama promene sredine, podjednako i kada neko iz velikog grada pređe u manju varoš. Ali, opet, taj antagonizam se završava na vicu, što ne predstavlja slučaj kod nas. Zašto je to tako nije teško prokljuviti, jer koliko god to možda nekima zvučalo preterano ili uvredljivo, Srbija je seljačka zemlja. Zanemarite sadašnje stanje, u kojem je četvrtina Srbije naseljena u Beogradu, i vratite se u prošlost. I to ne tako daleku. Početkom dvadesetog veka Beograd, a da se ne priča tek o ostalim gradovima, je varoš sa nekoliko desetina hiljada stanovnika. Gro stanovništva, procentualno preko devedeset posto, živi po selima. U to vreme velike metropole u svetu broje i po nekoliko miliona stanovnika. Naprosto, civilizacijska, mada je možda bolje reći demografska, paradigma je drugačija. Dok je u svetu industrijalizacija na vrhuncu, ona je kod nas tek na začetku. To postaje još značajnije kada se uzme u obzir da industrijalizacija gotovo uvek stvara građansku klasu, koja opet, kao po pravilu, stvara novu kulturu i način života. A kod nas to izostaje, ili ako se pokrene takav pokušaj, kakav je bio slučaj između dva svetska rata, ta građanska klasa ubrzo biva uništena instaliranjem novog društvenog sistema. Reč je, naravno, o jugoslovenskom socijalizmu. Proklamovane ideje hvatanja koraka sa svetom, tačnije rečeno zakasnele industrijalizacije, dovode do masovne selidbe ljudi iz sela u gradove, što rezultira današnjom demografskom slikom. U kojoj bi, jelte, urbanost trebala da bude preovlađujuća, što svakako nije slučaj. A to je pre svega posledica nedostatka kontinuiteta, podjednako i „prisilne“ urbanizacije seoskog stanovništva. U prevodu, popriličan broj ljudi živi u gradovima, ali mentalno zadržava odlike ruralnog. I tu dolazi ona borba sa početka, koja je posebno vidljiva u umetnosti i popularnoj kulturi. Seljak, kao i stanovnik nekog manjeg mesta ili varoši, je postao groteskno čudovište, podjednako u predstavama zagriženih „građana“, ali i onih koji pišu panegirike selu. Da to ne mora da bude tako svedoči naš veliki prozaista Dragoslav Mihailović.
U središtu romana „Gori Morava“ nalazi se lik mladog Stevana (piščevog alter ega), žitelja jedne varošice na Moravi. U prva dva dela knjige, „Bajanje od glave“ i „Divizijska muzika u glavnoj ulici“ Dragoslav Mihailović opisuje Stevanovo teško, ali dečačkom vedrinom obojeno, odrastanje u poslednjim godinama treće decenije dvadesetog veka. U trećem delu romana, „Čija to duša ovde tumara“, Stevan je odrastao. Iluzije su nestale i pred njim se ukazuje slika mračne varošice, porodičnih tajni i potpunog životnog sloma.
Literarna magija, koliko god to možda zvučalo otrcano, Dragoslava Mihailovića je pre svega posledica njegovog spisateljskog dara da obično i svakodnevno pretvori u veličanstveno. Stevanova životna priča, samo naizgled, je jedna u nizu od tužnih pripovesti o odrastanju, ali u rukama ovog istinskog književnog genija ta priča postaje veličanstvena. To proizlazi ponajviše iz jedinstvenog stila dovedenog do najdubljeg lirizma, u kojem se čiste emocije, daleke od bilo kakve patetike, mešaju sa surovom predstavom sveta. Svedok tome je maestralno slikanje bolesti u ovom romanu: „Moja mama se grčevito okrene prema prozoru iznad štednjaka kao da je otud neko zovnuo. Iz očiju su joj iskakale sitne suze poput onih žabica iz bara posle letnje kiše, i krajevima marame hvatala ih je kao u klopku. (…) Prilazila je dedi i naslanjala glavu na njegov gunj na povijenom ramenu. ‘Ovak’i čovek. Ovak’a lepota.’ Deda muklo ponovi kao da govori leđima: ‘Ovak’i čovek.’ Okretao se i on ka prozoru i oboje su gledali pod otrcanu ilinjaču. Tamo, moj ujka Dragi je, naslanjajući se na crnkasto stablo, polagao belu ruku na grudi i prstima ispravljao upredeno šalče. Mučio ga je kašalj i, keseći se, podizao je glavu nekud ka granju, izgledajući kao da hoće da zalaje.“
Dragoslav Mihailović, sasvim sigurno najznačajniji savremeni srpski književni stvaralac, je rođen u Ćupriji. Rano ostaje bez roditelja, ali uz pomoć tetke uspeva da završi školovanje. Uhapšen je kao gimnazijalac i poslat na Goli otok. Tamo provodi dve godine. Iako je docnije završio studije književnosti, zbog golootačke stigme se izdržava kao fizički radnik. Slavu zadobija prvim romanima („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“), ali novo stradanje sledi. Zbog pominjanja Golog otoka, njegova predstava „Kad su cvetale tikve“ je na intervenciju Josipa Broza Tita skinuta sa repertoara, a autor biva izložen progonu. Posle gotovo desetogodišnje pauze 1983. objavljuje roman „Čizmaši“ za koji dobija NIN-ovu nagradu. Njegova dela su adaptirana u pozorišne predstave, igrane filmove i televizijske serije. Dobitnik je gotovo svih većih jugoslovenskih i srpskih književnih priznanja.
Žanrovsko određenje knjige „Gori Morava“ je bildungsroman, ali ona je daleko od klasičnih romana o odrastanju. Dileme mladog junaka koji otkriva svet su tu, ali mnogo bitnije je ono što se odigrava u svetu koji okružuje junaka. Upravo u tome i leži najveća draž pripovedanja Dragoslava Mihailovića. On je nenadmašni svedok vremena i prilika, draži i lepota, podjednako i nasilja i zla. Što je još bitnije, ta predstava je ispričana sočnim i bravuroznim jezikom, po kojem je ovaj prozaista i poznat: „Šta ja tebe, slinčo, imam da pokvarim kad nisi za ništa! Ti si sve pokvario – kad si se rodio! Ispred nosa ga ne vidiš: pa ‘di su ti, ćorče, oči! Ti na Mikićevu ćupriju da ideš, dvajes’ petparci da skupljaš! Tebe mater nije rodila no pobacila! Ima da umreš nesposoban za život, kod ‘leba bez ‘leba.“ Priča o maloj varoši na Moravi je jedna od najdubljih i literarno najvrednijih predstava ruralnog u srpskoj literaturi. Opor i gorak, emotivno uzvišen, stilski doveden do savršenstva, roman „Gori Morava“ je bez preterivanja istinsko remek-delo, koje već danas zadobija status klasika.
Naslov: Gori Morava
Autor: Dragoslav Mihailović (1930-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 207
Pročitajte i prikaz zbirke priča „Uhvati zvezdu padalicu“ Dragoslava Mihailovića
Čitaonica, mesto za dobre knjige 