Aleksandar i smrt – Slobodan Micković

„Smrt. Večita misao. Pritajena klica svesti u našim zaboravima. Jedino stalno i večito prisustvo u nama“, napisao je na jednom mestu Vladan Desnica. I zaista, misao o smrti je baš ta pritajena klica svesti u našim zaboravima, jer ma koliko god bila velika naša htenja i uzdanja smrt nas čeka kao krajnja neminovnost. Ali, opet, ljudi ne bi bili to što jesu da nisu smislili načine da se i taj neminovni kraj anulira. Šta je drugo medicina nego sredstvo da se kraj barem privremeno odgodi ili niz naučnih, podjednako i šarlatanskih, pokušaja da se smrt pobedi? Setite se samo onih grotesknih čuvanja tela u tečnom azotu ne bi li se tako dosegla besmrtnost. Ako ostavimo po strani ove stvarne pokušaje anuliranja smrti, preostaju nam metafizičke iluzije o besmrtnosti. Pored potrebe za ustrojiteljem sveta, nečem što daje smisao našem haotičnom postojanju, ljudi od boga, ili ideje o bogu, traže i besmrtnost. Nadu da ovo, ipak, nije kraj i da je izvestan nastavak našeg postojanja. „Smrt je izumitelj boga“, piše Saramago. Ta nada u besmrtno trajanje svoj izraz pored obećanja budućeg života pronalazi i u iluziji o večitom trajanju kroz naša dela. Ipak, znači li to šta? Zar će nas zaista utešiti činjenica da će neko nekada pomenuti naše ime pošto zauvek nestanemo? Sa ovom iluzijom se sjajno poigrao Vudi Alen: „Ne želim da postignem besmrtnost kroz svoj rad… Želim da je postignem kroz neumiranje. Neću da živim u srcima ljudi koji su me znali, hoću da živim u svom stanu.“ Kako je to večito življenje u svom stanu nemoguće, ljudi uzimaju ono što se može uzeti. Još tačnije, iluziju o trajnom postojanju. Koliko je to posledica romantičarske misli o budućim generacijama koje nastavljaju našim putem, još više je pitanje ljudske sujete, toliko velike da ona prelazi i granice našeg ograničenog postojanja. Najvidljivije je to u umetnosti, svim tim tragikomičnim pokušajima umetnika da ostave nešto za one koji dolaze iza njih. Pritom se zaboravlja činjenica da je mnogo veća verovatnoća da će njihov rad biti zaboravljen. Statistika je ovde nepouzdana, ali sasvim sigurno na jednog umetnika koji se pamti nadovezuje se na stotine njih koji su u potpunosti zaboravljeni. Još veća iluzija o kontinuitetu dolazi od moćnika. San svakog vlastodršca, pogotovo tiranina, je koliko promena sveta u kom se sad živi, još više promena sveta koji će tek doći. Da li je to zaista moguće i šta od naših snova o besmrtnosti ostaje maestralno odgoneta Slobodan Micković u romanu „Aleksandar i smrt“.
Aleksandar Veliki je umro. Kao da nije dovoljna njegova iznenadna smrt, u Vavilonu nastupa pravi haos. Gde i kako sahraniti mrtvaca, početni je problem. Onaj mnogo veći je Aleksandrovo nasleđe i pitanje ko će zadobiti vlast nakon njegove smrti. U središtu tog haosa je lik Arhideja, Aleksandrovog oružnika i bliskog prijatelja. Određen da upravlja ceremonijom pripreme Aleksandrovog tela za sahranu, Arhidej pokuša da pronađe sebe. I to kroz priču o Aleksandru u čijoj je senci protekao ceo njegov život.
Najjednostavnije određenje ovog romana je da je on priča o životu velikog antičkog vladara, samo što je to daleko od istine. Aleksandar jeste glavni junak, Micković je obavio sjajno istraživanje njegovog života što je vidljivo na svakoj stranici knjige, no ipak tema ovog romana nije sam Aleksandar već uticaj koji je on ostavio na druge ljude. Izbor da glavni junak knjige u isto vreme bude i narator još više pospešuje ovu pripovedačku strategiju. Večito lelujajući između sećanja na Aleksandra, predstave sadašnjosti (mrtvog Aleksandra) i brojnih emocija i misli koje proizlaze iz sukoba prošlosti i sadašnjosti, Mickovićev pripovedač pokušava da zaključi ko je Aleksandar zaista bio: „Znaš da su to samo prazne reči koje liče na istinu, da je to samo nekakav prolog početničke drame, a da prava drama koja treba da sledi nikada neće biti napisana. Bila bi, sigurno, da je Aleksandar bio samo filozof, samo tiranin, samo heroj, osvajač, samo podmuklica, samo stradalnik. Znaš tu smešnu naviku današnjih pisaca drame – da likovi imaju samo jednu osobinu. Ali je on, sigurno, bio od svega toga, manje ili više, ponešto.“
Slobodan Micković spada u red najznačajnijih makedonskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka. Završio je studije filologije na skopskom univerzitetu, na kojem je docnije i predavao. Debitovao je 1992. godine sa delom „Aleksandar i smrt“ posle kojeg je napisao još šest romana. Bio je plodan esejista, književni teoretičar, kao i prevodilac. Za svoje stvaralaštvo je nagrađen sa nizom makedonskih književnih priznanja.
„Ali moćnici i nemaju potrebu da poznaju sebe, dovoljno im je što ih drugi znaju onako kako to oni žele – po sili, svireposti i bezdušju što izaziva strah“, Slobodan Micković piše u ovom romanu, trudeći se da ne postupi po ovoj misli. Tu predstava o moćniku ne zavisi više od njega samog, na kraju on je i mrtav, već od onih koji ostaju iza njega. I polako se vraćamo na početak. Šta ostaje iza nas tema je ovoga romana kroz priču o Aleksandru Velikom. Slobodan Micković daje sjajne odgovore. Ono što smo želeli da ostvarimo ostaje nedovršeno: „A upravo je njegov život bio odiseja. I više od toga – on se nije vratio u svoju Itaku, u Makedoniju. Otišao je, zalutao i nije više našao sebe. Taj je život prošao u traženju nečega. Da li je tražio zlatno runo, da li je tražio sedište bogova ili kraj sveta, niko ne zna. Nije našao ništa.“ Ostaje i praznina koja sa protokom vremena postaje sve veća i veća. Naša dela za koja smo mislili da su večita rastvaraju se i pretvaraju u ništavilo. Ni sećanje na nas nije ono što smo mislili. Od stvarne ličnosti postaje se priča i mit, koja isključivo zavisi od onog ko je pripoveda. Sve to maestralno pokazuje Slobodan Micković u romanu „Aleksandar i smrt“, koji po snazi svog poetskog izraza, veštini pripovedanja i erudiciji jedini pandan može pronaći u „Hadrijanovim memoarima“ Margaret Jursenar.

Naslov: Aleksandar i smrt
Autor: Slobodan Micković (1935-2002)
Preveo: Slobodan Micković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2009
Strana: 243

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s