Između Hitlera i Pavelića – Glez fon Horstenau

Kao retko koja naučna oblast istorija je podložna raznoraznim interpretacijama i sukobljenim „čitanjima“. Dovoljna je samo ideološka ili politička divergentnost i jedan događaj u prizmama različitih ljudi može da poprimi ne samo drugačije obrise, već i suštinu. Uzmite samo na primer Oktobarsku revoluciju. Dok ona za komuniste predstavlja trijumf, onima pak drugima je najdublji poraz. I ne samo to. Pokrenite pitanje o eventualnim žrtvama, i suočićete se sa isto tako različitim pogledima. Za jedne je to istorijska neminovnost, onima pak drugima krvavi pir. Iako će ovo verovatno predstavljati jeres za one koji istoriju posmatraju kao nekakvu objektivnu nauku u kojoj su činjenice svetinja, ona je ništa drugo nego lepo, ponekad i ne tako lepo, ispričana priča. Koliko tome pogoduje njena fluidnost, ono ideološko posmatranje, to је još više posledica ljudske potrebe za dobrom pričom. Dokle to može da ide najslikovitije nam prikazuje bujanje suludih ideja i teorija tokom čitave istorije naše civilizacije. Setite se samo one bajke o prezviteru Jovanu i njegovoj velikoj i nepoznatoj zemlji. Da bi priča bila ubedljiva, smišljena je istorijа te zemlje, opisi njenog bogatstva, pa čak i pisma koja je navodno napisao prezviter Jovan (koga zanima ova tema, idealna literatura je „Istorija mitskih zemalja“ Umberta Eka). Naravno, prezviter Jovan je izmišljen, i to zbog „marketinške“ podrške krstaškim ratovima. Setite se i raznoraznih nacističkih interpretacija istorije i suludih priča koje su ih pratile. Od traganja za arijevskim poreklom Nemaca na Himalajima, pa sve do zloupotreba nordijskih mitova. A sve je to itekako smatrano za istorijsku istinu u tom trenutku. Ako se priča o „fantastičnoj“ istoriji ne treba čak ni ići tako daleko u prošlost. Ona је uvek oko nas. Pogotovo u Srbiji. Teorije o Srbima narodu najstarijem, priče o vinčanskoj – razume se srpskoj – kulturi, budalaštine da Vizantija nikada nije postojala, raznorazne bajke o novijoj istoriji (Titovo poreklo, rehabilitacije zločinaca i njihove istorijske uloge…), sve je to sveprisutno, pogotovo otkako je internet olakšao komunikaciju, ali i omogućio svakoj budali da iznese svoj cenjeni sud. Suštinski, ljudi žele da istorija zvuči zanimljivo i da se u njoj otkriva nešto nepoznato, pa čak i ako to nije istinito. A za to vreme dragoceni istorijski spisi, koji zaista predstavljaju otkriće nečeg novog i nepoznatog, čame u mraku. Baš takvi su i memoari generala Gleza fon Horstenaua.
Memoarska knjiga „Između Hitlera i Pavelića“ zapravo su dnevnički zapisi koje je Glez fon Horstenau pisao u periodu od 1941. do 1945. godine. Početak je njegovo postavljanje za nemačkog opunomoćenog generala u Hrvatskoj. Ova puna titula je neophodna, zato što uloga pisca ovog dela nije bila da komanduje vojskom već da koordiniše saradnju između nemačke okupacione sile i novostvorene države. Upravo je to i tema ovih dnevnika. Autoru ne treba puno vremena da shvati pravu prirodu ustaškog režima i njegovih vodećih ličnosti: „Prilikom našeg sledećeg susreta Pavelić me je pozdravio ovim rečima: ‘Vaša ekselencijo, ja vam od sada obećavam da ću vam uvek govoriti istinu.’ Tokom sledećih petnaest minuta slagao me je tri puta“, ali isto tako i kuda vodi Hitlerovo ludilo. Četvorogodišnji ratni period je u Glezu fon Horstenau zadobio sjajnog svedoka, ali i interpretatora.
Ono što je izuzetno bitno naglasiti u vezi ove knjige jeste njeno vreme pisanja, iz čega proizilaze i njene vrline i mane. Sastavljani u vremenu kada se događaji dešavaju, ovi dnevnički zapisi predstavljaju idealan način da se na njih gleda iz ugla savremenika i svedoka. Još bitnije, nema naknadne pameti i korigovanja stavova kako to zahteva politička situacija. Naravno, tu su i mane. Nedostatak redakture je doveo do gomilanja nepotrebnih podataka (silne strane o susretima sa autoru bitnim ljudima, efemernosti, izlivi emotivnosti – ponajviše prema Austrougarskoj…) I pored toga, ova knjiga predstavlja sjajan pogled na jedno tužno vreme, ali isto tako i otkrivanje dragocenih činjenica, kao što je recimo ova. Autor već 1941. godine piše: „Čuo sam da su stotine jevrejske dece zatvorili u jednu prostoriju, danima ih tako držali, ne dajući im ni hrane ni vode, i na kraju ih pobili (…) Čovek mora da se stidi što je Nemac…“, svedočeći kako su još na početku rata Nemci znali za obim i bestijalnost nacističkih zločina, što na najbolji način uništava kasnija pravdanja koja se zasnivaju na neznanju i neinformisanosti.
Glez fon Horstenau je rođen u oficirskoj porodici. Posle školovanja na Vojnoj akademiji, pristupa austrougarskoj vojsci. Za vreme Prvog svetskog rata radi u vojnom propagandom odseku. Nakon rata pripada monarhističkoj struji koja se zalaže za vraćanje Habsburgovaca na vlast. Početkom tridesetih približava se austrijskim nacistima. Posle anšlusa Austrije obavlja nekoliko istaknutih dužnosti. Gotovo celi Drugi svetski rat je proveo u Hrvatskoj kao diplomata. Smenjen je 1944. godine usled političkih previranja. Uhapšen je od strane Amerikanaca odmah po padu Trećeg rajha. Posle jednogodišnjeg pritvora se ubio strahujući da će biti izručen novim jugoslovenskim vlastima.
Memoari Gleza fon Horstenaua su značajni na mnogo načina. Na prvom mestu oni su sjajna slika svakodnevnog života u Trećom rajhu i okupiranim zemljama, ništa manje i odličan prikaz nacističkog ludila (posebna poslastica za sve ljubitelje okrajaka istorije je slikanje Hitlera i njegovih najbližih saradnika). Ipak, ljudima na ovim prostorima je najznačajnije viđenje istorije Drugog svetskog rata u NDH. U ovoj knjizi saznajemo kakav je bio odnos većeg dela hrvatskog naroda prema Paveliću: „Niko ga nije pozdravio. Njegova revolucija uspela je da oduševi samo mali broj ljudi iz hrvatskog naroda“, ko je bio Stepinac: „Reč je o nadbiskupu koji bi prema svojim sposobnostima trebalo da bude seoski pop. Samo ga njegov visok položaj čuva da mu čovek ne kaže koliko je glup“, ali i šta je Jasenovac zaista bio: „No, ova mesta strave i užasa u Hrvatskoj, pod Pavelićem, koga smo mi doveli na vlast, vrhunac su užasa. Najgore, međutim, jeste u Jasenovcu u koji običan smrtnik ne sme ni da priviri.“ Ipak, ovi memoari su pre svega priča o jednom zanimljivom čoveku, koji se delom zbog svojih grešaka, a još više sledom nesrećnih okolnosti, našao na životnoj nizbrdici. Priča je to o čoveku koji je gajeći u sebi istinski i dokazima potvrđeni humanizam („Ono što mene pogađa jeste činjenica da želi da mi sudi upravo ona zemlja u kojoj sam bio jedini koji se zalagao za humanu politiku. Uspeo sam da spasem ne desetine hiljada, nego stotine hiljada života“) u isto vreme pripadao najmonstruoznijem režimu u istoriji naše civilizacije.

Naslov: Između Hitlera i Pavelića
Autor: Glez fon Horstenau (1882-1945)
Preveo: Nikola Živković
Izdavač: Pravoslavna reč, Novi Sad, 2013
Strana: 770

2 мишљења на „Između Hitlera i Pavelića – Glez fon Horstenau

  1. Sjajna preporuka! Nisam ljubitelj ovakvih štiva jer se bave interpretacijama istorijskih dešavanja upravo onako kako ste naveli – sa određene vremenske distance i sa naknadnom pameti. Ali ništa ne može biti vrijedno kao tekst koji je nastao u određenom istorijskom trenutku. Teško je učiti na „pobjedama“. Prirodnije je da učimo na porazima. Ako uopšte ikad i išta učimo..

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s