Godine vrana – Siniša Kovačević

Kao što postoje događaji koji se u svakoj nacionalnoj istoriji skrivaju i stavljaju pod onaj poslovični tepih zbog svoje neugodnosti, isto tako su prisutni i događaji koji zbog svoje istinske veličine, podjednako i mitomanije, postaju osnov, ajde da iskoristimo ovu pomalo naivnu frazu, nacionalnog duha. Naravno, ti događaji su podložni izmeni, neretko i potpunom gubljenju. Da vidimo kako to izgleda na primeru naše istorije. Za vreme vladavine Obrenovića taj događaj je bio Takovski ustanak i slavljenje Miloša Obrenovića (tada je ovaj vladar nazivan Miloš Veliki, što se i dan-danas može videti na ulazima vremešnih zgrada u beogradskoj ulici Kneza Miloša). Kada su posle Majskog prevrata na vlast došli Karađorđevići primat preuzima Karađorđe i ustanak u Orašcu. Tako, recimo, najveći orden umesto Takovskog krsta postaje Karađorđeva zvezda. Stvaranje nove države, prvobitne kraljevine SHS i kasnije Jugoslavije, fokus prebacuje na Prvi svetski rat, delom zbog prirode nove države (multietničnosti kojoj nikako simbol ne može biti samo jedna nacionalna istorija), a još više zbog potrebe da se pronađe događaj koji će simbolisati veliku cenu kojom je plaćena nova država. Nakon Drugog svetskog rata fokus je na zajedničkoj borbi, koja je dovela do stvaranja novog sistema. Tako se za centralni događaj jugoslovenske istorije tokom socijalizma posmatra narodnooslobodilačka borba u Drugom svetskom ratu. Sa padom komunizma stari simboli se odbacuju ako ne ideološkim nasiljem, tipa brisanjem ulica narodnih heroja i partizanskih boraca, onda njihovim stavljanjem u drugi plan. Rehabilitacija poraženih strana u ratu (podjednako u svim državama nastalim na zgarištu Jugoslavije) prati traženje novog centralnog događaja nacionalne istorije tokom devedesetih. U Srbiji je to Prvi svetski rat koji postaje predmet opšte zloupotrebe. Koriste ga nemilice političari kao sredstvo manipulacije javnim mnjenjem, što ponekad zadobija monstruozne razmere. Novi komandanti, što zvanični što samozvani, se oblače u vojne uniforme iz Prvog svetskog rata u isto vreme čineći zločine, kakav je bio masakr u Srebrenice. Sa druge strane, Prvi svetski rat postaje neiscrpna tema za istoričare i publiciste. Ipak, čini se da to obnovljeno interesovanje ne dotiče literaturu. Sa retkim izuzecima, kao što je „Veliki rat“ Aleksandra Gatalice, Prvi svetski rat ne postaje književna tema. Sve dok se ove godine nije pojavio roman „Godine vrana“.
U središtu romana „Godine vrana“ nalazi se beogradska porodica Rajić. Na samom početku se upoznajemo sa Ljubinkom Rajić koja u odsustvu muža Bogdana, ratnog lekara, mora nekako da prehrani porodicu tokom austrijske okupacije. Sitna krađa uglja, učinjena u krajnjoj nuždi, odvodi život ove porodice do krajnje propasti. To će posebno osetiti Bogdan po povratku iz Velikog rata. Smrt žene i deca koju sam mora da podiže ništa su spram silnih nedaća i nesporazuma doživljenih u miru.
Romaneskni prvenac Siniše Kovačevića po svom zamahu i kvalitetu napisanog predstavlja delo kakvo se retko sreće u našoj literaturi. Za Kovačevića je priča svetinja. Nalik onim starinskim pripovedačima, Siniša Kovačević uspeva da zaintrigira i održi pažnju sjajno izatkanom pričom i zapletima, terajući svakog čitaoca da „guta“ stranicu za stranicom knjige. Na sjajnu fabulu nadovezuje se odlično pripovedanje, fokusirano na svaki detalj, bili to opisi izgleda starog Beograda, tadašnjeg mentaliteta ili ratne slike. To prati i stil. Sočne i bogate rečenice krcate su epitetima, poređenjima i aforističkim sentencama. Izdvojićemo samo neke: „Bila je mračna kao sudbina ostarele prostitutke“ ili „Tako je sa pravdom i osvetom, kad gori suvo, gori i sirovo“. Iako bi ovo u kontekstu modernih literarnih trendova verovatno delovalo otrcano i nepotrebno, u slučaju ovog romana predstavlja savršeni izbor narativne i stilske strategije.
Siniša Kovačević, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih dramskih stvaralaca, je rođen u sremskom selu Šuljam. Posle završenih studija dramaturgije posvećuje se umetničkom stvaralaštvu. Autor je niza pozorišnih drama („Sveti Sava“, „Janez“, „Srpska drama“…) i filmskih scenarija („Država mrtvih“, „Bolje od bekstva“…). Režirao je film „Sinovci“ i televizijsku seriju „Gorki plodovi“. Za svoj rad je zadobio najveća srpska priznanja za dramsko stvaralaštvo.
Koristeći dobro oprobanu i gotovo uvek uspešnu literarnu matricu da se kroz sudbinu jedne porodice (kao što su Manovi Budenbrokovi ili Pekićevi Njegovani) ispriča istorije jedne zemlje ili vremenskog perioda, Siniša Kovačević stvara sjajnu knjigu. Najbitnije od svega, ta slika istorije je daleka od bilo kakvih političkih manipulacija. Čak i kad su prisutni politički elementi, čije prihvatanje ili neprihvatanje ponajviše zavisi od svetonazora svakog čitaoca, oni ne predstavljaju vodenični kamen na romanesknom vratu. To najviše proizilazi iz fokusiranosti na priču koja po svom kvalitetu zavređuje istinsko divljenje. Pred našim očima se ukazuje nenadmašna slika Velikog rata i njegovih posledica. A u njemu je sve veliko. I ljubavi, i porazi, i mržnje, i ponori, i uspesi. Prava je to i velika priča, istinski književni trijumf. Sa romanom „Godine vrana“ savremena srpska literatura je konačno zadobila delo koje dostojno predstavlja epopeju Prvog svetskog rata.

Naslov: Godine vrana
Autor: Siniša Kovačević (1954-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2018
Strana: 290

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s