Nekropola – Boris Pahor

Spisak ljudskih bedastoća, monstruoznosti, čudovišno bolesnih izuma i zamisli je poveliki. Ipak, po svojoj surovosti kao svojevrsni simbol se ističu koncentracioni logori. Na prvom mestu, oni nisu zatvori, kako ih mnogi ljudi vide. Ako je uloga zatvora, barem pravno gledano, da kazni osuđene počinioce zločina, podjednako i da im pruži rehabilitaciju, koncentracioni logori su njihova suprotnost. Još gore, zatočenici u koncentracionim logorima su nevini ljudi bez sudskih presuda, a čak i kada postoje te presude su čista proizvoljnost. Ali ni to nije najgore. Za razliku od zatvora, koncentracioni logori su mesta sistematskog i planskog uništenja. Još od onog prvog, inače napravljenog od strane Španaca na Kubi na samom kraju devetnaestog veka, broj ljudi koji su koncentracioni logori progutali je nemerljiv. Tako se broj žrtava u britanskim koncentracionim logorima tokom Burskih ratova procenjuje na dvadeset i osam hiljada. Neslavnu tradiciju nastavlja Austrougarska carevina koja tokom Prvog svetskog rata u logorima drži desetine hiljade nevinih ljudi. U međuratnom periodu nastaju logori u totalitarnim sistemima koji će postati najveća mrlja u istoriji ljudske civilizacije tokom dvadesetog veka. 1923. godine se stvara Solovecki logor iz kojeg kasnije izvire niz logora objedinjenih pod nazivom Gulag. Broj žrtava koji je odneo Gulag je preko milion. Odmah po dolasku na vlast, nacisti otvaraju koncentracione logore, koji postaju mesto masovnog i industrijskog uništenja. Procenjeni broj žrtava je preko šest miliona. Koncentracioni logori postoje i u drugim državama tokom Drugom svetskog rata. Po zlu je poznat ustaški logor Jasenovac. Brojne logore pod svojom kontrolom drže Japanci, isto tako i Amerikanci u kojima su pritvoreni Japanci. Ako ste mislili da je ljudski rod posle ovoliko besmislenog stradanja naučio lekciju grdno se varate. U posleratnom periodu otvaraju se novi logori. U Jugoslaviji je to Goli Otok. Ova ljudska bedastoća je naročito prisutna tokom korejskog i vijetnamskog rata. Staljinističku tradiciju nastavlja Mao u Kini. Logori su prisutni i u novovekovnim ratovima u Africi. Isto tako i tokom raspada Jugoslavije. Nikako drugačije se ne mogu nazvati ni mesta u kojima su danas „stacionirane“ brojne izbeglice na putu ka Evropi. Milioni i milioni su to besmislenih žrtava, sjedinjenih sa neopisivom patnjom proizašlom samo iz ljudske bestijalnosti. O svetu koncentracionih logora maestralnu knjigu je napisao Boris Pahor.

Početak je šezdesetih godina dvadesetog veka. Nekadašnji zatočenik nacističkog logora Nacvajler-Štruthof (sam autor) dolazi da poseti mesto svog stradanja. Prateći turiste koji uz vodiča obilaze ostatke Nacvajler-Štruthofa glavni junak se prepušta nimalo ugodnim sećanjima na dvogodišnji boravak u nacističkim koncentracionim logorima.

„Zlo, koje je ovde prevazilazilo sve dimenzije mašte, bilo je još odavno imanentno u meni kao prateća avetinjska senka. Zato mi se sad često učini da sam zbog spojenosti sa strahom u ovom svetu bezosećajna filmska kamera, koja ne učestvuje, već samo snima“, tako Boris Pahor slika svoje suočenje sa slikom pređašnjeg stradanja. Uvek na razmeđi između sadašnjosti, koja je oslikana u vodiču i turistima, i prošlosti koja avetinjski proviruje iza svakog kutka logora, Boris Pahor stvara maestralnu knjigu. U svojoj biti autobiografski roman, „Nekropola“ je mnogo više od toga. Na prvom mestu, to je sjajni psihološki portret čoveka koji mora da se sukobi sa neupokojenom prošlošću, ali i da nastavi da živi posle velike patnje. Isto tako, „Nekropola“ je sjajno napisana priča o svetu nacističkih logora, ali i traktat o čovekovoj suštini i otporu zlu: „I u stvarnosti je pored ljubavi, koja je nedvosmisleno prva, plemeniti otpor protiv nepravedne stvarnosti najviše što možemo dati kao doprinos oslobođenju čovečijeg dostojanstva.“

Boris Pahor, po mnogima najznačajniji slovenački književnik druge polovine dvadesetog veka, rođen je u Trstu u manjinskoj slovenačkoj zajednici. Studira teologiju, a pred početak Drugog svetskog rata objavljuje prve književne radove. 1943. godine odlazi u partizane. Uhvaćen je od strane Nemaca i poslat u Dahau. Preživeo je dve godine najtežih muka i četiri koncentraciona logora. U posleratnom periodu završava studije italijanskog jezika, koji kasnije i predaje. Nova jugoslovenska vlast mu je zbog političkih stavova zabranila ulazak u Sloveniju, a njegovo stvaralaštvo je prokaženo. Rehabilitaciju doživljava tokom devedesetih. Njegova dela su prevedena na brojne jezike, a za svoj rad je zadobio niz priznanja. Ove godine je proslavio 105 rođendan i to objavljivanjem nove knjige.

„Slovenački čovek koji je u Dahauu na spisak novih bolničara stavio i moje ime pokušao je da spasi nekog ko bi, tako mu se činilo, svom rodu mogao biti od koristi. Ne znam ko je on bio, ali sam se, koliko sam mogao, trudio da radim tako da on ne bude razočaran, a ako više ne živi, da ne bude razočaran njegov pepeo“, piše Boris Pahor u ovom romanu. Čitajući „Nekropolu“ svaki čitalac će biti siguran da taj slovenački čovek nikako ne može biti razočaran. Boris Pahor je napisao remek-delo, maestralno po svom stilu, dubokim psihološkim uvidima, podjednako i dostojanstvenim predstavljanjem stradanja tokom holokausta. Krematorijumski svet, kako autor naziva nacističke logore, u Borisu Pahoru je zadobio sjajnog hroničara, ali i čoveka koji pokušava da ga razluči i razume, iako se to i samom autoru čini nemogućim: „Na čistom suncu sada su te slike nemoguće i shvatam da su naše izgubljene procesije zauvek prešle u nestvarnu atmosferu prošlosti. Postaće guste senke u podsvesti ljudske zajednice, pokretaće mnoge k slepom traženju utehe za mutan osećaj krivice; možda će ih istovremeno pokretati da se reše nejasnog prekora savesti u nerazumnoj, nagonskoj sadističkoj agresivnosti.“

Naslov: Nekropola
Autor: Boris Pahor (1913-)
Preveli: Ivana Veličković, Slobodan Novokmet, Jelena Budimirović i Jana Kobal
Izdavač: Klett, Beograd, 2009
Strana: 214