Dečji krstaški rat – Florina Ilis

Ukoliko bi onaj sada već poslovični Marsovac zabasao na našu planetu, potpuno je nebitno u kom istorijskom trenutku, verovatno bi se našao u čudu. Bilo bi to na prvom mestu iščuđavanje nad ljudskom surovošću i bestijalnošću, ništa manje i nad činjenicom da zemljani ovakvi kakvi su još još uvek nisu nestali. Ipak, verovatno bi najveće čuđenje bilo zbog toga što društveni sistemi opstaju i pored toliko nezadovoljstva. Ako ostavimo po strani uređena društva, mada se i u tim „zemaljskim rajevima“ naziru poprilične pukotine, kako se može objasniti postojanje duboko nepravednih i loših sistema? Razume se, ovde se ne računa sloj privilegovih, za njih je sistem u kojem oni dobro žive Lajbnicov „najbolji svet od svih mogućih svetova“. Odgovora ima puno. Od socijalnih uslova, manipulacije, obrazovanja, morala i životnih svetonazora. Ipak, postoji i znatno jednostavniji odgovor. On je kukavičluk. I tu opet mora da se zanemari opštevažeća istorija naše civilizacije. U njoj se pominju samo prometejski poduhvati i veliki ljudi koji su donosili promene. Samo što su to izuzeci, statistika je ovde nemoćna, ali sasvim sigurno većinu uvek predstavljaju oportunisti. Pre nego što se neko uvredi treba ovo objasniti. Pored onog klasičnog oportunizma oličenog u korišćenju prilike da se čovek na bilo kakav način okoristi, postoji i drugi koji se za razliku od prvog ne osuđuje. U pitanju je preživljavanje. Životne želje su svedene na minimum ili su opšteprihvaćene. Fokus je, naravno, isključivo na sebi ili na krugu bliskih ljudi. Sa takvim svetonazorima svaka želja za promenom je suvišna, i ne samo to. Ta želja je opasna. Vrlo lako se može izgubiti ranije stečeno, a dobiti ništa, iako suštinski potlačeni i nemaju mnogo toga da izgube (sjajno su to elaborirali Marks i Engels rečenicom da proleteri nemaju ništa da izgube sem svojih okova). Ovu bojazan od „gubitka“ koji dolazi iz promene sjajno koristi vladajuća kasta još više je potpirujući strahovima i stalnom pričom o sigurnosti, stabilnosti i svetloj budućnosti koja samo što nije stigla. Ipak, svemu dođe kraj. Pa čak i nepravdi. Trenutak je to u kojem se pojave lučonoše ili još češće metež pogodan da se sve pređašnje frustracije i nepravde naplate. Vreme u kojem potlačeni, ni sami ne znajući kako, podižu svoje glave. Razume se, reč je o revoluciji. Sjajan roman o takvom „podizanju glave“ napisala je Florina Ilis.
Sasvim je običan letnji dan u tranzicionoj Rumuniji. Na železničkoj stanici u jednom rumunskom gradu stoji voz prepun dece koja su krenula na more. I sve bi bilo sasvim obično da se na voz nije ukrcao i Kalman, romski dečak beskućnik, koji brzo pronalazi zajednički jezik sa učenicima šestog razreda. Prvobitna igra dovodi do poprilično ozbiljne situacije. Deca su zaustavila i otela voz, praveći revoluciju. U „igru“ se uključuje celokupni državni aparat Rumunije ne znajući šta da učini sa pobunjenom dečurlijom.
Ukoliko bi se gledalo žanrovsko određenje ovoga romana, on bi bio triler. Tome najviše doprinosi furiozni zaplet, ali i pripovedačka strategija koja najviše nalikuje filmskim kadrovima. Svako poglavlje donosi pogled na različiti lik i njegovo mesto u svetu romana. I ne samo to. Nalik Saramagu, autorka „odbija“ pravopisna pravila odvajući rečenice samo zapetama. Rezultat je tekst koji vas uvlači u sebe ne dajući vam ni tren predaha. Ipak, vrednost ovog romana nije samo u fabuli i naraciji. Autorka kroz sjajno predstavljanje likova i sveta koji ih okružuje maestralno slika tranziciono društvo ogrezlo u korupciji, kriminalu i nepravdi. A u takvim društvima je ustoličena izvrnuta realnost, kakva je recimo nostalgija: „Mislim na nas, obične ljude! Država je brinula o nama, dala nam je posao, kuće! Rumun je trebalo da se snađe s onim što dobija i da ne krade od države više nego što je dozvoljeno! Sada, ko još brine? Kradu oni mnogo važni, iz vlade i iz skupštine, i veliki šefovi, da nama ostalima ne ostane ništa!“
Florina Ilis spada u red najznačajnijih savremenih rumunskih književnih stvaralaca. Debituje 2000. godine sa knjigom „Haiku i kaligrami“. Sledi nekoliko romana i drama. Slavu joj donosi roman „Dečji krstaški rat“ za koji je dobila najveća rumunska književna priznanja, a ovaj roman je dosad preveden na šest svetskih jezika. Ovo je prvo njeno objavljeno na srpskom jeziku, i to u sjajnom prevodu Ileane Ursu Nenadić.
„Nasilje se nas ne tiče! To je problem drugih, mi, zaštićeni dostojanstvenim životom živimo u kontrolisanoj demenciji, u prijatnoj monotoniji bez teških posledica (…)“, tako autorka slika onu tihu većinu pomenutu na početku. I ne samo to. Florina Ilis je maestralno opisala društvo u raspadanju (korumpirane političare, kriminalce u sprezi sa vlašću, manipulacije mas-medija…) u kojem najveći deo stanovništva grca u krajnjoj bedi i, naravno, ništa ne čini da to promeni. Umesto njih, to čine deca, na sreću još uvek nezaražena oportunizmom i strahom odraslih, podižući revoluciju, ili kako su to odrasli nazvali, dečji krstaški rat protiv nepravde. Florina Ilis je napisala sjajan roman, izuzetan u svakom segmentu, i još bitnije uzvišenu himnu ljudskom dostojanstvu i plemenitom otporu protiv nepravde.

Naslov: Dečji krstaški rat
Autor: Florina Ilis (1968-)
Preveo: Ileana Ursu Nenadić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 495

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s