Devetsto treća – Dragiša Vasić

Koliko je to posledica ljudske potrebe za dobrom pričom, o kojoj je na ovom mestu već pisano, pogled na istoriju je još više „osakaćen“, ajde da upotrebimo možda neadekvatan izraz, personalizacijom istorijske nauke. Još tačnije, istorijske epohe, veliki prelomi i ratovi se posmatraju isključivo kroz određene ličnosti. Najbolje je to izrazio Tomas Karlajl: „Istorija sveta je samo biografija velikih ljudi.“ Ali, i tu postoji razlika. Nekada je to sasvim opravdano, kao dobar primer se može uzeti viktorijansko doba. Začetak industrijalizacije, sjedinjen sa naučnim i tehnološkim otkrićima, kao i promenom paradigne dotadašnjeg života, za svoj simbol uzima kraljicu Viktoriju. To pre svega proizilazi iz njenog načina vladanja državom, ali i zbog poprilično velikog vremenskog perioda kojeg je provela na vlasti. A sad o onoj negativnoj strani personalizacije istorije. Ona kreće od samog početka istorije. Kad malo bolje razmislimo, prvobitni istorijski izvori su više literatura nego nauka. Pročitajte samo Herodota ili kasnije rimske istoričare. Ili da uzmemo za primer našu srednjovekovnu istoriju. Jedini istorijski izvori iz ovog perioda su hagiografije, danas bismo ih zvali propagandom, čiji je zadatak bio da učvrste vladavinu određene vladajuće kuće, podjednako i da budućim generacijama iste te vladare predstave u najboljem svetlu. U takvom načinu pisanja istorije lične osobine junaka su od krucijalne važnosti. Uvek su to ljudi bez mane, pregaoci, čestite persone (poprilično krvave, istinu govoreći, ali koga istina zanima, bitnija je dobra priča), jednom rečju sveci. A ako imate takve ličnosti, tu dolazi staro dobro manihejstvo, morate imati i njihove suprotnosti. Krvave, zle i nemoralne neprijatelje. I polako dolazimo do poente. Ovaj manir se prenosi kroz kasniju istoriju kao nauku, podjednako i u svakodnevnom životu. Određene ličnosti se zbog svojih osobina slave kao simboli dobrote, kao što se i one druge smatraju za otelotvorenje čistog zla. Dešavaju se i preokreti, najbolji primer su tirani. Da uzmemo najdrastičniji, Hitlera. Nemački narod ga je prvo smatrao za božanstvo, a kasnije za najveću mrlju u svojoj istoriji. Postoje i oni manje drastični primeri kada određene osobine ličnosti određuju karakter njihove vladavine. Tako se često pad dinastije Romanov, a sledstveno tome i nestanak carske Rusije, vezuje za lične slabosti cara Nikolaja i njegove supruge Aleksandre. Isto to važi i za rumunskog diktatora Nikolaja Čaušeskua i njegovu suprugu Elenu. Istina je, naravno, da su njihove lične osobine bile loše, ili su bili u potpunosti nesposobni, ali iz vida se gubi opšta slika. Trulež, nepravda, siromaštvo i tiranija su uzroci njihovog pada, a ne lične osobine. Isti takav slučaj je i sa poslednjim Obrenovićem, o kojem je Dragiša Vasić napisao sjajnu studiju.
Na samom početku studije, i to u prva tri poglavlja, autor nam predstavlja karakter vladavine Aleksandra Obrenovića, kao i prve začetke otpora. Prelomni događaj predstavlja 23. mart. Protesti u kojima je policija ubila nekoliko demonstranata suštinski predstavljaju početak kraja. Gotovo celokupna javnost je protiv kralja, što otvara put ka ostvarenju zavere za njegovo ubistvo. Tu zaveru Dragiša Vasić podrobno opisuje, kao i majsku noć u kojoj je ubijen vladajući par. Najbitnije od svega, on tu ne staje. Poslednja poglavlja knjige predstavljaju kasnije događaje, dolazak novoga kralja, kao i zavereničko pitanje, aktuelno sve do Solunskog procesa.
Dragiša Vasić je napisao sjajnu studiju, u kojoj su istorijske činjenice svetinja. Naravno, priča o ličnom životu poslednjeg Obrenovića se ne zaobilazi, ali ona nije u fokusu, kakav je slučaj u gotovo svakoj priči o Majskom prevratu. Mnogo bitnije je kakve su bile kraljeve odluke, podjednako i posledice tih odluka, način vladanja, korupcija, ekonomsko rasulo, međustranački obračuni, ali i uticaj stranih sila. Ono što je suštinski svrgnulo kralja Aleksandra sa prestola. Ne i manje bitno, Dragiša Vasić je sjajni portretista tadašnjeg vremena i života. Verovatno je u ovoj knjizi dat najbolji opis Beograda na razmeđi dva veka: „Onaj familijarni, brojno upola manji Beograd, znao se sav među sobom. Ni palanka, ni veliki grad, sa životom koncentrisanim u jednoj širokoj ulici i nekolikim kafanama, uglavnom, Beograd je bio, ako se može reći, originalna, svoga roda prestonica u palanci, gde je svaki šegrt poznavao austrijskog vojnog atašea Gelenika, i svaki gimnazist skoro sve što se tiče politike.“
Dragiša Vasić, čuveni predratni pravnik, političar, književnik i publicista, je rođen u Gornjem Milanovcu. Kao mladić se borio u dva Balkanska i u Prvom svetskom ratu. U međuratnom periodu je istaknuti beogradski advokat blizak levici. 1941. godine prilazi četnicima Draže Mihailovića. Smatran je za glavnog ideologa ravnogorskog pokreta do 1943. godine. Vasićevo protivljenje kolaboraciji sa okupatorom, kao i svođenju četničkog pokreta na isključivo srpski, dovode do njegovog razlaza sa Mihailovićem. Prilikom bega iz zemlje Vasića su zarobile ustaše i pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima ubile u logoru Stara Gradiška. Pored političkog rada, Vasić je bio istaknuti romansijer, pripovedač i publicista. Najvažnija dela su mu roman „Crvene magle“ i zbirka priča „Utuljena kandila“.
„To vreme, tako nemirno i uzburkano, može se razumeti, ali tek posle vrlo pažljive studije događaja u njemu odigranih, takve koja uspeva da razgoliti svu onu unutrašnju neistinu i sve prividine uzroke njihove, otkrivajući genezu celoga pitanja, svih docnijih pitanja sa pravim uzrokom svega što je sledovalo…“ piše Dragiša Vasić u ovoj studiji. I on to zaista čini. Kao što je već rečeno, za njega su podaci i činjenice svetinja. Baš zbog toga ne očekujte romansiranu priču o ličnom životu kralja Aleksandra i manama njegove supruge, ako su to uopšte bile prave mane, a ne čaršijska naklapanja. „Devetsto treća“ je studija u kojoj se na jedan precizan, naučni i najbitnije objektivni način pokušava napraviti geneza događaja koji su doveli do Majskog prevrata, kao i opis onoga što se desilo nakon njega. Da se vratimo na početak. Dragiša Vasić pravi otklon od onog „ličnosnog“ predstavljanja istorije. Koliko su bitne osobine ljudi, još bitnije su društvene prilike i duh vremena koji dovode do velikih istorijskih događaja i preokreta. A baš to je srž i suština ove sjajne istorije studije.

Naslov: Devetsto treća
Autor: Dragiša Vasić (1885-1945)
Izdavač: Portalibris, Beograd, 2016
Strana: 193

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s