Zovi me svojim imenom – Andre Asiman

U jednom od svojih intervjua, a kasnije i tekstova, Danilo Kiš izvor nacionalizma vidi u ljudskoj gluposti. Primer je Žil, junak jednog Sartrovog romana. Pomenuti Žil je dosadan, glup i nezanimljiv, suštinski potpuno nebitna persona. I ostao bi takav da nije jedne stvari. Kad god se pomenu Englezi Žil gotovo da dobija nervni napad, jer Žil je veliki Francuz i ne može da izdrži pomen tih arhineprijatelja. I, naravno, Žil postaje ličnost, još tačnije predmet interesovanja, preko mržnje prema drugačijem. Što Žil u životu nije ništa postigao, pa čak ni video nekog Engleza, da se ne priča tek o poseti toj Žilu omraženoj zemlji, nije bitno. Žil je dobio smisao života. Tog i takvog Žila susrešćete svakoga dana. Sve te sitne duše i gnjide koje svoju bednu egzistenciju zasnivaju na negaciji drugačijeg. Partijski su to prvoborci, veliki zaštitnici morala, stameni nacionalisti, branioci čistote kulture i jezika, javnog reda i mira. I jedino šta im je potrebno da bi svoje postojanje opravdali jeste suprotnost. Voljeni neprijatelj. Čak i u vremenu najvećeg jednoumlja, uzmimo za primer Sovjetski Savez, neprijatelji su bili neophodni. Kako su pravi neprijatelji pobijeni ili proterani tokom Oktobarske revolucije, a postojala je samo jedna partija, rešenje je pronađeno u samoj partiji. Tačnije, pronađeni su unutrašnji neprijatelji (Trocki i ostala kompanija). Ništa se ni razlikuje ni istorija jugoslovenskog komunizma oličena u neprijateljima kao što su Đilas i Ranković. Ili da uzmemo nama bliži primer, kako je to duhovito primetio Svetislav Basara, možete li da zamislite Srbe bez Hrvata? Ili Hrvate bez Srba. Na čemu bi i jedni i drugi (naravno, reč je o pomahnitalim ludacima) zasnivali svoje nacionalno postojanje, istinu govoreći frustracije, ako ne na mržnji prema drugačijem? Najbitnije od svega, to drugačije mora biti gnusno. Neprijatelj je nemoralno đubre, večito nam radi o glavi, urotio se protiv nas i našega načina života, jednom rečju neprijatelj je gnjida. Da bi se to ostvarilo neprijatelj mora biti u potpunosti nepoznat. I tu već kreće prava rašomonijada. Kako je neprijatelj nepoznat ako već znamo sve o njemu? Tu dolazi priča o tom znanju. Koje i nije znanje već plod potpunog nepoznavanja. Najjednostavnije rečeno to je pripisivanja osobina ljudima koje ne poznajemo. I baš zbog toga je bitna književnost. Ona iz mulja opšteg izvlači lično. Velovi mržnje proizašli iz neznanja se uklanjaju. Nestaje apstraktni neprijatelj i pred nama se ukazuje ličnost sa svim svojim manama i vrlinama. Vrlo slična nama. Baš kao što to čini Andre Asiman.
Početak je osamdesetih godina na severu Italije. Sedamnaestogodišnji Elio, sin uglednog profesora, letnje mesece sa roditeljima provodi u porodičnoj vili. U njoj, baš kao i svake godine, boravi i mladi naučnik kojem Eliova porodica omogućuje da dovrši naučni rad u prijatnoj atmosferi. Ovog leta je to Oliver, dvadesetčetvorogodišnji Amerikanac. Dopadljiva Oliverova spoljašnost je jednaka njegovom šarmu, kojem, kako se čini, niko ne odoleva. Pogotovo mladi Elio koji počinje da oseća žudnju mnogo veću od želje za prijateljstvom.
Napisan u prvom licu, kao neka vrsta Eliovog sećanja na leto provedeno sa Oliverom, roman „Zovi me svojim imenom“ nas od prvih rečenica ubacuje u vrtlog sveta jednog tek dozrelog mladića. Haotičnost misli i strast koja dolazi u koliziju sa realnošću, u ovom romanu je zadobila maestralno predstavljanje. U svojoj biti „Zovi me svojim imenom“ je klasičan bildungsroman. Samo što je to odrastanje jedne gej osobe. Slikajući Eliove žudnje, Andre Asiman u isto vreme maestralno portretiše i tadašnji svet. Onај u kojem je Eliova žudnja zabranjena: “Ali nisam shvatao da je moja želja da testiram žudnju tek obična varka koja ne služi ničemu drugom do da dobijemo ono što želimo, ne priznajući, pritom, ono što želimo.”
Andre Asiman, istaknuti američki pisac i esejista, je rođen u jevrejskoj sefardskoj porodici u Aleksandriji. Pod pritiskom egipatske vlasti njegova porodica se zbog jevrejskog porekla seli u Italiju, docnije u Sjedinjene Američke Države. Ove događaje je Asiman opisao u višestruko nagrađivanoj knjizi memoara “Iz Egipta”. Završava studije književnosti na Harvardu, koje kasnije predaje na nekoliko univerziteta. Napisao je četiri romana, dve zbirke priča i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze. Slavu mu donosi roman “Zovi me svojim imenom”, koji je kasnije i ekranizovan.
“Dok smo lutali pustim lavirintom jedva osvetljenih ulica (…) zapitao sam se o povezanosti cele ove priče (…) s nama – kako se krećemo kroz vreme, kako se vreme kreće kroz nas, kako se menjamo i menjamo i vraćamo na staro. Čovek ostari i ne nauči ništa drugo sem toga”, piše Andre Asiman u ovom romanu slikajući mladost, taj prapočetak svakog našeg htenja i, hteli mi to ili ne da priznamo, period određujući za naš život. Ta slika mladosti u ovom romanu je predstavljena nenadmašno u svoj svojoj haotičnosti, istinskoj žudnji i neminovnom porazu koji nam mladost donosi. Pred nama je čovek koji je kao i mi. I to je ona priča s početka. Čitajući ovaj sjajni roman čak i onaj najgori mrzitelj drugačijeg (ovog puta je to mržnja prema LGBT populaciji) moraće da prepozna sebe. Svoje žudnje i strasti. Sebe kao ličnost. I možda će shvatiti koliko je užasna nepravda koju nanosi drugima ne znajući u isto vreme ništa o onome koga mrzi. Maestralno upoznavanje sa tim “drugačijim” nam daje Andre Asiman u ovom romanu.

Naslov: Zovi me svojim imenom
Autor: Andre Asiman (1951-)
Prevela: Marija Obadović
Izdavač: Štrik, Beograd, 2018
Strana: 237

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s