Istorija privatnog života u Srba – Marko Popović, Miroslav Timotijević i Milan Ristović

Jedan od najčešćih razloga zašto se određena naučna disciplina ili umetnička grana ne zavoli, čitaj: izgubi svako interesovanje za nju, izvire iz prvog susreta sa njom. Tako će nekome književnost postati dosadna ukoliko je u osnovnoj školi ili gimnaziji imao daveža za nastavnika ili profesora srpskog jezika. Isto to se odnosi i na istoriju, geografiju, fiziku, matematiku… Iako je ovo poprilično manjkava logika, jer po njoj bi zbog susreta sa nekim dozlaboga dosadnim čovekom u mladosti ceo život proveli ubeđeni da su svi ljudi dosadni. Ipak, taj naš prvi, školski, susret sa naukom ili umetnošću jeste bitan. I tu nije toliki problem u ličnosti profesora koliko u sistemu koji on oličava. Daleke 1955. godine Borislav Pekić o našem obrazovnom sistemu piše: „Pamet je zapostavljena za račun strpljenja. Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine.“ Prošlo je otad više od šezdeset godina, a situacija ne samo da se nije popravila već je postala još gora. Najluđe od svega, to je za dobar deo našeg društva pohvalna stvar. Tako ćete bezbroj puta ćuti pohvale srpskog obrazovnog sistema kada se on uporedi sa drugim sistemima. Ti drugi su debili koji svoju decu ne uče ničemu, a naš sistem je, jelte, sjajan jer nas od početka školovanja zasipa sa ogromnom količinom podataka. Koji su, istinu govoreći, potpuno bezvredni u sadašnjem vremenu. Koren problema leži u potpunom neshvatanju sveta u kom se živi. Informacione tehnologije su dovele do hiperinflacije znanja i podataka, ali i omogućile lak pristup svim tim podacima. Jedino šta je potrebno znati jeste kako da se čovek snađe sa tim mnoštvom podataka, kao i da nešto nauči iz njega. Primera radi, apsolutno je apsurdno terati učenike da napamet uče odluke Berlinskog kongresa, vrlo lako ćete ih pronaći na internetu ili u enciklopedijama, mnogo bitnije je naučiti kakve su posledice te odluke, čak i po današnji svet, ostavile. Isto tako, učenje odluka Berlinskog kongresa je nekorisno, pa čak i vrlo dosadno, bez upoznavanja sa kontekstom vremena. Ko su bili ljudi koji su živeli u to vreme, kako je izgledao njihov život, koliko su se razlikovali od nas… I tek kada istorija postane priča o ljudima, a ne datumima, bitkama i odlukama, i još bitnije, priča koja određuje našu sadašnjost, ona može biti korisna. I ne samo to. Istorija će tada, baš kao i ostale naučne grane, biti predmet interesovanja, a ne zeva koji će kasnije prerasti u potpunu nezainteresovanost. Lekciju o tome kako o prošlosti treba da se piše daje nam sjajna studija „Istorija privatnog života u Srba“.
Sastavljena iz tri dela, „Istorija privatnog života u Srba“ nas upoznaje sa svakodnevnim životom na ovim prostorima od srednjeg veka do 1990. godine. Autor prvog dela knjige, Marko Popović, nas odvodi u srpsko srednjovekovlje. Kako je izgledao život na vladarskom dvoru, ali i u čatrlji nekog siromaška, šta se jelo, koje je posuđe upotrebljavano, kako je tekao jedan dan u srednjovekovnom dvoru, kako su izgledali tadašnji sudovi i bolnice, sve to saznajemo do tančina. U drugom delu knjige, sastavljenom od strane Miroslava Timotijevića, se selimo u osvit novoga doba. Na jednoj strani su Srbi pod vladavinom Turaka, a na onoj drugoj pod vladavinom Austrijske imperije. Kakve je sve život doživeo promene posle otkrića štamparske prese i novih tehnologija, kako se moral menjao, kako su ljudi u osamnaestom i devetnaestom veku živeli upoznaje nas Miroslav Timotijević. U trećem delu knjige Milan Ristović nas seli u moderno vreme. Način života se menja do neprepoznatljivosti, a tehnologija sve više napreduje. Jedini problem je što dolaze silni prelomi, ratovi, revolucije i smene društvenih sistema kojе će živote ljudi odvesti do neslućenih ponora.
Po uzoru na petotomnu „Istoriju privatnog života“, koja je postala prava naučna senzacija početkom dvehiljaditih, izdavačka kuća „Clio“ je okupila tri eminenta stručnjaka da napišu njen srpski pandan. Da to nije nimalo lak zadatak svedoči potpuno odsustvo istraživanja privatnog života u srpskoj istoriografiji, kao i nedostatak istorijskih izvora. Propusta u studiji svakako ima, najveći je slabo obrađeni život pod otomanskom vlašću, kao i izbegavanje „škakljivih“ tema. Tako se LGBT populacija i pripadnici drugih verskih konfesija uopšte ne pominju. I pored ovih previda, autori su uspeli da naprave sjajnu sintezu preko deset vekova istorije, koliko kroz izučavanje istorijskih izvora, još više kroz njihovo sažimanje i pravljenje celine koja pleni svojom elokventnošću, naučnom preciznošću i dobrim stilom. Sve to prate sjajne ilustracije koje još više pospešuju kvalitet studije.
Marko Popović spada u red najznačajnijih srpskih savremenih arheologa. Učestvovao je na brojnim iskopavanjima na srpskim i vizantijskim lokalitetima. Autor je niza stručnih radova i knjiga o srpskom srednjovekovlju.
Miroslav Timotijević je bio srpski istoričar umetnosti i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Najveći deo naučne karijere je posvetio izučavanju srpske umetnosti i kulture osamnaestog i devetnaestog veka.
Milan Ristović je redovni profesor na katedri za Opštu svetsku istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Oblast njegovog naučnog interesovanja je dvadeseti vek. Autor je tri istorijske monografije i niza naučnih studija i članaka.
„Istorije nema bez čoveka, čovek živi samo u svakodnevnici, a svakodnevnice nema bez istorije kao ni istorije bez svakodnevnice. Pošto je čovek pretpostavka svega, ključno je tako kako čovek, živeći u svakodnevnici, živi istoriju“, napisao je čuveni srpski istoričar Andrej Mitrović. Ova misao je ideja vodilja autora studije „Istorija privatnog života u Srba“. U središtu priče o istoriji više nisu veliki događaji ili suvoparni podaci, pretvoreni nekom čudnom metamorfozom u apstrakciju koja je postala samodovoljna. Naprotiv. Ti istorijski događaji jesu prisutni, ali samo u svetlu posledica koje ostavljaju na ljudski život. U ovoj knjizi upoznajemo istoriju na drugačiji način. To nije registrator sa silnim prašnjavim dokumentima, svedocima davno prošlog vremena koje nema nikakve veze sa nama, već priča o životu. Još bitnije, to je priča o ljudima. I to onim ljudima čijim putem mi nastavljamo.

Naslov: Istorija privatnog života u Srba
Autori: Marko Popović (1944-), Miroslav Timotijević (1950-2016) i Milan Ristović (1953-)
Izdavač: Clio, Beograd, 2011
Strana: 643

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s