Ebanovina – Rišard Kapušćinjski

Jedan od najpogrešnijih, a opet sveprisutnih, pogleda na svet je onaj u kojem se prostor u kom živimo (može to biti i država, nacija, vera, klasa…) posmatra imanentno dobrim, neretko i onim Lajbnicovim “najboljim svetom od svih mogućih svetova”, samo zato što mu mi pripadamo. Odakle ovakvo shvatanje dolazi nije teško odgonetnuti. To je ništa drugo nego nepoznavanje svega što ne nalazi u našoj blizini. Najbolje to izražava Rišard Kapušćinjski: “Za većinu ljudi (…) stvarni svet završava se na pragu njihove kuće, na kraju njihovog sveta, u najboljem slučaju, na granici njihove doline. Svet koji se nalazi dalje je nerealan, nevažan i čak nepotreban, međutim, taj koji imamo pokraj sebe, na dohvat ruke, raste pred nama do razmera velikog kosmosa koji sve zaklanja.“ Problem nastupa kada se ovakvo shvatanje smesti u kontekst savremenog sveta. Ako je nekada putovanje, sledstveno tome i upoznavanje drugih, predstavljalo pravu muku i napor (koga zanima ova tema idealna literatura je studija „Srednjovekovni putovođa“), ono je danas nešto vrlo lako i gotovo svima pristupačno. Čak i ako ne želite da izađete iz svoje kuće, sasvim lako možete putovati. Gutenbergova revolucija, možda je tako najbolje nazvati pojavu štampane knjige, omogućila nam je lak „odlazak“ u druge svetove preko knjiga, docnije časopisa i novina. Još jedna revolucija, sada informatička, omogućila je slobodan pristup nezamislivoj količini informacija i znanja. Otkud onda ovakvo shvatanje? Odgovor leži u potpunoj nezainteresovanosti, ali ne samo njoj. Da bi se ovo razumelo potrebno je otići malo dalje u prošlost. Razvoj naše civilizacije, pogotovo evropske, gotovo uvek je išao nauštrb pada i pokoravanja drugih. Pokoriti nekog sebi sličnog, ili istog, ipak nije lako, najpre zato što bi to izazvalo otpor, i to najviše kod domaćeg stanovništva. Potrebno je uzdići sebe, a smanjiti vrednost drugih. I tako dolazi do poimanja sveta u kojem smo mi plemeniti, divni, obrazovani, i u kom mi imamo, naravno jedinu ispravnu, veru, kulturu i istoriju; a oni drugi, to su pravi varvari, divljaci, ubice, ljudožderi, zločinci… Nema boljeg primera za to od pokoravanja Afrike i silnih zločina koje je evropska civilizacija tamo počinila. Naravno, vreme kolonijalizma je prestalo, ili ono barem više zvanično ne postoji. Ono što je ostalo je kolonijalni pogled na Afriku. Koliko to proizilazi iz ubeđenosti sa početka teksta da je svet u kom živimo najbolji od svih mogućih, još više je to posledica istorijskog nasleđa. Tako Afrika i danas za mnoge ostaje Konradovo „srce tame“, nepristupačni svet u koјеm žive divljaci sa svojim čudnim običajima i životom, dalekim od našeg. Da li je to baš tako sjajno odgoneta Rišard Kapušćinjski.
Gana, 1958. godine. Rišard Kapušćinjski je prvi put došao u Afriku. Njegov zadatak je da izveštava za poljske novine o probuđenom životu Afrike, što će raditi nekoliko idućih decenija. Za sve to vreme on će pomno pratiti političke i društvene procese, ponajviše stvaranje novih država, građanske ratove i revolucije; ali i ono što je mnogo bitnije za autora, stvarni i svakodnevni život Afrike. I to život do tada potpuno nepoznatih ljudi, plemena i gradova. U ovoj knjizi je sabrano trideset zapisa o različitim afričkim zemljama, ništa manje i o raznolikim običajima, načinima životima, predanjima, mitovima i istoriji Afrike.
Žanrovsko određenje tekstova sabranih u ovih knjizi je najpribližnije novom (ili narativnom) žurnalizmu. Autor se više ne nalazi u pozadini, ispisujući svedočenje iz trećeg lica. On je tu, mi ga gledamo kako putuje, boluje od malarije, učestvuje u revolucijama… Ono što je važno, a za razliku od Hantera Tompsona, tekstovi ne postaju brevijar autorovih avantura, već priča sagledana iz svih uglova. Rišard Kapušćinjski opis događaja kojem prisustvuje skoro uvek pretvara u antropološki ogled, krcat brojnim istorijskim podacima i predstavom običaja i načina života sa kojim se upoznaje. Najbitnije od svega, Rišard Kapušćinjski sve to uspeva da prenese sjajnim stilskim rešenjima, neprestano balansirajući između reportaže, eseja i beletristike. Baš kakav je i ovaj sjajan zaključak: “Ovde se krećemo među ljudima koji ne razmišljaju o transcendenciji i suštini duše, o smislu života i prirodi bića. Nalazimo se u svetu u kome čovek, puzeći, pokušava da iz blata iščeprka nekoliko zrna žita da bi preživeo do sledećeg dana.“
Rišard Kapušćinjski, jedan od najznačajnijih poljskih novinara i pisaca dvadesetog veka, je rođen u gradiću Pinjsk. Za vreme studija istorije počinje da se bavi novinarstvom. Proslaviće ga reportaže sa Dalekog istoka, zahvaljući kojima će otići u Afriku. U njoj je kao dopisnik, sa manjim prekidima, proveo nekoliko decenija. Izveštavao je i iz Južne Amerike, kao i iz bivših zemalja Sovjetskog Saveza. Književnu afirmaciju su mu donele knjige reportaža „Hristos sa karabinom na ramenu“ i „Fudbalski rat“. Autor je žanrovski hibridnih knjiga „Car“ i „Šahinšah“. Svetsku slavu mu donosi knjiga „Putovanja sa Herodotom“. Dobitnik je niza poljskih i internacionalnih priznanja za književnost i novinarstvo.
“Evropljanin vidi u Africi samo jedan njen deo – obično samo njen spoljni sloj koji, uostalom, često nije najzanimljiviji, ni najznačajniji. Njegov pogled klizi po njoj. Ali, evropska kultura nas nije pripremila za pohode u dubinu, u izvore drugih svetova i kultura“, piše Rišard Kapušćinjski u ovoj knjizi i možda na najbolji način izražava njenu suštinu. A ona je ništa drugo nego otklon od evropskog, nažalost i dalje sveprisutnog, pogleda na Afriku. Rišard Kapušćinjski ne posmatra Afrikance kao sirote i jadne divljake, one koji nam služe da se iščuđavamo nad njihovom bedom ili običajima, a sledstveno tome i da potvrdimo vrednost svoje kulture. Naprotiv. On pokušava da ih razume. A ima li boljeg načina od istinskog upoznavanja sa njima? Baš to čini Rišard Kapušćinjski lutajući po afričkim sirotinjskim kvartovima, pustinjama i džunglama, ali i po predsedničkim rezidencijama. Pred nama je pulsirajuća slika života, koja nam se otkriva u svoj svojoj raskoši i lepoti, podjednako i u užasnoj bedi i muci. Priča je to o svetu o kojem gotovo ništa ne znamo, i to najpre zbog naših predubeđenja i nezainteresovanosti. Rišard Kapušćinjski nas u ovoj maestralnoj knjizi istinski upoznaje sa njim.

Naslov: Ebanovina
Autor: Rišard Kapušćinjski (1931-2007)
Prevela: Ljubica Rosić
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 260

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s