Emil i Natalija – Robert Valzer

Pored onog sada već sveprisutnog stereotipa o vezi genijalnosti i ludila, o kojem je na ovom mestu već pisano, ono što se najčešće pripisuje umetnicima je patnički život. Koliko je ovo shvatanje posledica sukoba društvenih i političkih sistema sa „jezičavim“ stvaraocima, lista progonjenih umetnika od Ovidija do današnjice bila bi beskonačna, to još više proizilazi iz same prirode umetnika. Može se raspravljati da li je ovo istina ili ne, ali dobar deo populacije, ako ne i potpuna većina, umetnike posmatra kao nekakva krhka stvorenja, melanholike zagledane u sopstvenu dušu, kojima je zadatak, ili kako se to još više voli da kaže: neophodna potreba, da na papir stave svoje silne duševne muke. Odakle ovo proizilazi nije teško odgonetnuti. Patnja se u svim većim religijama posmatra kao dobra i izuzetna stvar. U judaizmu i hrišćanstvu je to posledica praroditeljskog greha Adama i Eve. Kazna za njihovo nepočinstvo je bila patnja, koja se prenela na njihove potomke, tačnije na sve nas. Još više je to istaknuto u biblijskoj knjizi о Jovu, u kojoj istoimeni junak preživljava silne patnje nikad ne dovodeći božju volju u pitanje. Patnja se nalazi i u središtu budizma. Sve je nesavršeno i nedovoljno, suštinski neadekvatno u našoj propadljivoj stvarnosti. Sam Buda kaže: „Sve što se oseća je unutar patnje“. Kako se duh vremena neminovno prenosi na umetnost, tako je patnja postala nerazdvojno vezana za umetnost. Zamislite, recimo, Dantea bez Beatriče. Ili Petrarku bez Laure, Prešerna bez Julije, Lazu Kostića bez Lenke Dunđerski… Staćemo ovde, jer bi i ovaj spisak bio beskonačan. To ostaje nepromenjeno i u kasnijoj umetnosti, i ne samo to, postaje još izrazitije. U romantizmu patnja zadobija novi oblik. Ona postaje veltšmerc, sentimentalna bolećivost čitave jedne generacije. S manje ili više izmena, on opstaje do današnjice. O njemu u romanu „Omiljena igra“ piše Leonard Koen: „Svet je bio nasamaren svrsishodnom melanholijom. Svaka je skica predstavljala čežnju kao vrlinu. Sve što je potrebno kako biste postali masovno voljeni jeste da objavite svoje lične strahove i strepnje. Čitava veština sa umetnošću sastoji se od proračunatog prikaza patnje.“ Tako je patnja u umetnosti prerasla lični bol umetnika i postala idealna tema, ali ne samo to. Patnja je postala poza pomoću koje se zadobija poštovanje i slava. Otudа i ona opštepoznata slika melanholičnog umetnika, dovedena gotovo do apoteoze. Problem nastupa kada se patnja zaista projavi, a da ona nije sentimentalna afektacija, već istinski očaj. Kakav je bio kod Roberta Valzera.
U zbirci „Emil i Natalija“ sabrano je preko pedeset proznih zapisa Roberta Valzera. Na prvom mestu, to su priče, gotovo uvek napisane u prvom licu, koje glavnog junaka smeštaju u neprihvatljiv i duboko neadekvatan svet i prostor. Junaci ovih priča su uglavnom posmatrači koji se prepuštaju doživljenom prizoru, ali nikada do kraja ne učestvujući u njemu. Brana između stvarnog sveta i njihovih unutrašnjih svetova je nepropustljiva. Takvi su i Valzerovi autopoetički zapisi u kojima provejava ista misao: „Najlepše je kada se čovek pravi da ono lepo uopšte ne oseća i kada je samo onakav kakav jeste i inače.“
Ono što je najviše uzrokovalo da delo Roberta Valzera ne zadobije slavu za vreme autorovog života je nepripadanje duhu vremena. Uronjen u užas malograđanske stvarnosti („Svako od njih je imao svoj strogi, uski, tupi, prikladan posao, a osim toga, svako od njih je piljio u nedokučivu prazninu. Bez milosti za sebe, nisu poznavali ni milost za druge. Bili su mrtvi i takvima su i druge smatrali.“) iz kojeg izvire apsurd, Valzer se smatra za Kafkinog preteču (sam Kafka je bio veliki Valzerov obožavalac). Valzerova stilska rešenja i neobični završeci priča neodoljivo podsećaju na Harmsa: „Ovde je priča zastala i potpuno se slažem i shvatam njenu nesvest, pošto ni ja, kao ni vi, ne bih bio u stanju da nastavim pripovedanje, jer sve ono što sledi neumitno vodi u ambis beskorisnosti“. Robert Valzer je pisac koji je anticipirao budućnost. Možda je najbolje reći, vesnik onoga u šta će se pretvoriti književnost dvadesetog veka.
Robert Valzer, jedan od najznačajnijih švajcarskih pisaca dvadesetog veka, je rođen u gradu Bil. Po završenoj gimnaziji, obučava se za bankarskog činovnika. Neuspešno pokušava da postane glumac, posle čega se okreće različitim zanimanjima. Bio je činovnik u banci, službenik u fabrici mašina, sluga u bogataškim kućama, batler… Njegova prva prozna i poetska dela dobijaju negativne ocene i komentare. Tako će ostati do kraja njegovog života. Na pedeseti rođendan (1928) Valzer je smešten u lečilište posle nekoliko neuspešnih pokušaja samoubistva. U njemu se Valzer odriče svih svojih dela zahtevajući da se više ne posmatra kao književnik. Umro je u potpunoj anonimnosti. Početkom sedamdesetih interesovanje za Valzera se obnavlja i po prvi put se štampaju sva njegova dela. Na srpski su prevedeni njegovi romani „Jakob fon Gunten“ i „Pomoćnik“, kao i zbirke „Male velike priče“ i „Šamar i ostalo“.
„Ponekad, baš kao što se i nebu dešava, / Iznenada bi nestalo moje raspoloženje / U nekom dugom danu patnje“, napisao je Robert Valzer. Možda baš ovi stihovi na najbolji način karakterišu Valzerovo stvaralaštvo. Gotovo svi njegovi junaci su usamljenici koji moraju da se sukobe sa neprihvatljivošću svog položaja. Skoro da je svejedno da li je to nezadovoljstvo zbog činovničkog posla koji ih ne ispunjava (uglavnom su to bankarski službenici ili trgovački putnici) ili nepripadanje svetu u kom se živi. Valzerova patnja nije romantičarski sentimentalizam, čak i kada je on prisutan u pojedinim pričama on vrlo brzo ustupa mesto istinskom očajanju. Najgore od svega, utehe nema. To nije slatka patnja, nije čak ni povređenost koja se nekako može nadomestiti. To je besmisao koji odvodi u apsurd, sa kojim se u ovoj sjajnoj knjizi Robert Valzer neprestano sukobljava: „Ono što čovek ima, više i nema, a ono što poseduje već je izgubio. Samo ono za čim čezne je stvarno, (…) samo smo ono što nikada nismo bili.“

Naslov: Emil i Natalija
Autor: Robert Valzer (1878-1956)
Izabrao i preveo: Nikola B. Cvetković
Izdavač: Ultimatum.rs, Beograd, 2017
Strana: 160

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s