Obitelj – Zahar Prilepin

Ako se u moru, ali zaista moru, napisanih tekstova, eseja, studija i književnih dela o ustrojstvu našega sveta, sledstveno tome i o našem, ljudskom, mestu u njemu, može izvući nit koja ih povezuje, ona bi glasila ovako: naš svet je poprilično komplikovano i čudno mesto. I to je to. Svaki drugi zaključak je podložan interpretaciji, isto tako i negiranju, ma koliko god on delovao ispravno i tačno. Ali, opet, i možda baš nasuprot svemu tome, ljudi imaju potrebu za verovanjem u nešto čvrsto i određujuće, i još bitnije, nešto što će doneti smisao našem postojanju. Nema očitijeg primera za to od vere u pravdu i dobrotu. I tako polako dolazimo do starog, dobrog manihejstva. Na jednoj strani je dobro, a na onoj drugoj zlo. Naš svet je ništa drugo nego večito poprište borbe između ova dva suprotstavljena pola. Ipak, ova utakmica ne bi bila utakmica da u njoj ne postoji arbitar. Najveći je svakako bog. Gotovo sve religije, izuzev možda budizma, božansko biće posmatraju kao pravednog sudiju, koji ustrojava svet, i još bitnije, arbitra koji će nas na kraju života, po zaslugama naravno, nagraditi ili kazniti (to je možda najbolje izrečeno u nazivu naše himne, “Bože pravde”, i to u zemlji u kojoj je pravda uvek deficitarna roba). Kako je taj drugi svet i krajnja presuda daleka, ili nepostojeća, a živeti se ipak nekako mora do nje, naša vrsta je božanske prerogative preuzela na sebe tvoreći neku vrstu surogata pravde, onu koju nazivamo pravo. I eto opet manihejstva, samo sada određenog zakonskim propisima. To ipak nije bilo dovoljno. Da bi se pravu dala obaveznost oduzeta mu je ljudskost. Još tačnije, sudije i sudski aparat nisu ljudi, metaforički govoreći, već predstavnici pravde (možda je ovo najočitije u sudijskim odorama u anglosaksonskom pravu, pomoću kojih se ta “izdvojenost” sudskog personala još više ističe). I sve bi to bilo u redu da pravo zaista donosi pravdu. Ipak, naš svet je, da se vratimo na početak, poprilično komplikovano i čudno mesto. Kroz istoriju naše civilizacije pravo je kroz mnoštva primera, od nakaznosti zakonskih odredbi (Nirnberški zakoni, uskraćivanjа ljudskih prava kroz pravne odredbe, nesuvisle zakone – kakvi su, recimo, kod nas zakon o rehabilitaciji ili o izvršenju), pa sve do primene samog prava (staljinistički procesi, korumpiranost, nedostupnost pravde) pokazalo svoju, poprilično ciničnu, nepravednost. Da se to ispravi, pored boraca za ljudska prava i slobodu, dragocena je pomoć književnosti. Baš kao što to čini Zahar Prilepin u romanu “Obitelj”.
Kraj je dvadesetih godina dvadesetog veka. Na ostrvima Soloveckog arhipelaga, gde je nekada bio veliki pravoslavni manastir, nova sovjetska vlast je obrazovala logor. U njega dolazi mladi Moskovljanin Artjom. Njegovo logorsko društvo je raznoliko. Od besprizornika (beskućnika osuđenih zbog skitnje), kriminalaca, belogardejaca, poražene carske inteligencije i kapitalista, pa sve do novih osuđenika usled političkih čistki, sastavljeno je stanovništvo Solovki. Prateći logorski put Artjoma od kažnjeničkih četi, preko upoznavanja sa čudnim upravnikom Ejhmanisom, uspona u logoraškoj nomenklaturi, ljubavi sa islednicom Galinom, pa sve do krajnjeg pada, Prilepin stvara nenadmašnu sliku Soloveckog logora.
Već dobro poznati epski zamah pripovedanja, tako svojstven ruskoj prozi, pronalazi svog dostojnog naslednika u delu Zahara Prilepina. Apsolutno je neverovatna Prilepinova umešnost da na preko šesto strana ispriča povest u kojoj se ne može pronaći nijedan suvišni redak. Savršeni opisi prirode, virtuozni dijalozi, ništa manje dobra psihologizacija unutrašnjih stanja likova, podjednako sjajan prikaz društvene, političke i istorijske slike, sve je to “Obitelj”. I ono što je retko kome uspelo, izuzev možda Šalamovu i Solženjicinu, da se prikaže svet Gulaga baš onakav kakav on jeste. “(…) ovo nije laboratorija. A nije ni pakao. Ovo je cirkus u paklu”, govori jedan Prilepinov junak. Baš sa takvim svetom se on hvata u koštac, stvarajući istinsko remek-delo, roman koji će se sasvim sigurno u budućnosti posmatrati rame uz rame sa klasicima ruske literature.
Zahar Prilepin, po mnogima najznačajnije ime savremene ruske proze, je rođen u selu Iljinka u Rjazanskoj oblasti. Diplomirao je na Filološkom fakultetu. Radio je niz poslova (fizički radnik, grobar, izbacivač, profesionalni vojnik…). Svojim romanom-prvencem “Patologija”, o čečenskom ratu, izaziva nepodeljene simpatije publike i kritike. Tu slavu potvrđuju njegova iduća književna dela (“Sanjka”, “Osmica”, “Greh”, “Crni majmun” i “Sedam života”). Za “Obitelj” je dobio četiri najveća ruska književna priznanja, a ova knjiga je zadobila status klasika. Pored spisateljskog rada, Prilepin je i novinar, voditelj televizijskih programa, rok pevač i sekretar ruskog udruženja književnika. Poznat je i po svojim često kontroverznim političkim stavovima. Bio je član “Nacional-boljševičke partije”, kao i ruski dobrovoljac tokom rata u Ukrajini.
“’Ovde vlast nije sovjetska nego solovecka.’ To je istina. Ovde je zajednička religija – sovjetska, ali su žrtvovanja – svoja. I na svemu tome vi stvarate novog čoveka”, govori jedan od junaka ovog romana. I upravo je to suština “Obitelji”. Predstava sveta u kom su sva pravila sveta, onakvog kakvog ga mi znamo, nepostojeća. Solovka je svet za sebe. Usamljeni, samodovoljni i užasavajući arhipelag ostrva na kojem je svaka ljudskost izbrisana. Najgore od svega, to je nešto sasvim normalno, gotovo obično: “Ovde ljudi – u-mi-ru! Svakoga dana neko umire! I to je način života Soloveckog logora. Nije tragedija, nije drama, nije Sofokle, nije Antigona – već način života. Svakidašnjica!” Svom tom užasu, bestijalnosti predstavljenoj na neverovatan način, Prilepin sukobljava ljudskost glavnog lika Artjoma. I to ne nekakvog natčoveka ili stripovskog junaka. Naprotiv. Artjom je samo čovek (da parafraziramo Dušana Vasiljeva) koji voli, mrzi, posrće, kukavica je, ali i heroj. I to na mestu gde je ljudskost prisilno oduzeta, gde ona ne postoji, iako je to bilo mesto koje je u tom trenutku oličavalo pravo i pravdu. Istinu govoreći, mesto gde je svega bilo, samo na pravde. Zahar Prilepin je opisao sav užas tog mesta, ali i izatkao veličanstvenu pripovest o otporu prema takvom užasu. Najbolje to sam Prilepin izražava: “Čovek je mračan i strašan, ali svet je human i topao.”

Naslov: Obitelj
Autor: Zahar Prilepin (1975-)
Prevela: Radmila Mečanin
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 643