Pisac i samoubistvo – Grigorij Čhartišvili

Jedan od najvećih tabua u istoriji naše civilizacije je samoubistvo. Toliki da je u Velikoj Britaniji samoubistvo bilo delo koje se krivično kažnjava – razume se, ako samoubica preživi – sve do početka šezdesetih godina dvadesetog veka. O ranijoj istoriji ne treba trošiti reči, ali ipak treba pomenuti ovu bizarnost. U većini evropskih zakonodavstva bilo je određeno mučenje i mrcvarenje tela samoubica, ponekad i njihovo čerečenje, a potomcima je oduzimana imovina samoubica. Čak i u današnjici crkva progoni samoubice, tako što zabranjuje obred na njihovim sahranama, a tela samoubica se sahranjuju na rubovima grobalja, neretko i bez ikakvog obeležja. I ne samo to. Za crkvu je samoubistvo najveći mogući greh. Argumentacija je sledeća: svaki greh, ma koliko god bio gnusan, može se okajati, ali samoubistvo ne, pošto je nepovratan čin. Da li je to baš tako predstavlja pitanje oko kojeg se lome koplja već vekovima. Suštinski, šta je to što izaziva toliki otpor crkve i države prema ovom činu? Odgovor je, samo naizgled, jednostavan. Koliko je to metafizičko, još više je praktično pitanje moći. Najprostije, to je večita dilema ko je “gazda”? Ukoliko nas bog stvara, ustrojava naš život i određuje kada ćemo umreti, samoubistvo je nezamisliva pobuna protiv božanstva. Najjednostavnije rečeno, i za crkvu krajnje užasavajuća misao, bog prestaje da bude “gazda” ustupajući to mesto čoveku. Kako bi to rekao Kirilov, junak Dostojevskog: “Ako boga nema, onda sam ja bog.” Veoma su značajne i sledeće njegove reči: “Čovek je samo to i radio – izmišljao je boga da bi živeo, da se ne bi ubio; u tome je sva dosadašnja istorija sveta.” Slična situacija je i sa državnim i društvenim strukturama. Iako načelno, mada je i to vrlo diskutabilno, država priznaje individualnost svakog čoveka, njegova uloga se ne iscrpljuje samo u privatnom životu. On je društveno biće, da malo otkrivamo toplu vodu, koje država pomoću zakona pokušava da ustroji onako kako to ona želi. Samoubistvo i u ovom slučaju predstavlja čin pobune kroz odbijanje društvenih pravila “dobrog ponašanja”. Opet je individua “gazda” svoga života, a ne društveni sistem. U isto vreme, samoubistvo predstavlja i savršeni pokazatelj bede, siromaštva i represije koje postoje u jednom društvu. Tome i onaj, ranije pomenuti, progon samobica. Ali, opet, i možda uprkos svemu tome, ljudi se ubijaju. Odmah posle ubistava, samoubistvo je najčešći uzrok “neprirodne” smrti, veći čak i od nesrećnih slučajeva i kataklizmi. O istoriji samoubistva, sa posebnim osvrtom na samoubistva pisaca, ruski prozaista Grigorij Čhartišvili je napisao sjajnu knjigu.
Polazeći od samog začetka ljudske civilizacije, autor nas u prvim poglavljima knjige upoznaje kako se na samoubistvo gledalo u antici, srednjem veku i kako se gleda u savremenosti. Na to se nadovezuju religijski i filozofski pogledi na ovaj čin. Takođe su dati društveni, sociološki, kao i pogledi nekoliko nacija (Nemci, Rusi, Englezi, Japanci…) u susretu sa samoubistvom. Drugi deo knjige predstavlja istoriju samoubistava pisaca kroz njihove najčešće razloge (ljubav, siromaštvo, bolesti zavisnosti, psihički poremećaji, progon držav, stvaralačka kriza…). U trećem delu knjige, enciklopedija literaturacida, date su biografije 363 pisca koji su izvršili samoubistvo.
“U suštini, ovo nije knjiga o piscu-samoubici, već o čoveku-samoubici. Od običnog čoveka pisac se razlikuje time što, zbog svoje egzibicionističke profesije, izlaže dušu tuđim pogledima, te znamo šta je unutra. (…) On najbolje razume motive svojih postupaka i, svakako, ume najbolje da ih verbalizuje”, piše Grigorij Čhartišvili, što se i pokazuje kao istina. On samoubistva pisaca ne opisuje kao nekakvu posebnost literata koja proizilazi iz romantičarskog mita o krajnje rastrojenom umetniku. Tome i sjajni prvi deo knjige koji pravi presek istorije samoubistva, kasnije dopunjen u drugom delu knjige sa konkretnim primerima. Grigorij Čhartišvili je obavio iscrpno istraživanje ovog fenomena, bile su tome potrebne godine i godine pomnog proučavanja, i još bitnije, on je uspeo da svu tu silinu podataka, neretko mučnih, predstavi na izuzetan način.
Grigorije Čhartišvili, mnogo poznatiji pod pseudonimom Boris Akunjin, je jedan od najznačajnijih ruskih savremenih književnika. Završio je studije engleskog i japanskog jezika i važi za jednog od najboljih poznavalaca japanske kulture u Rusiji. Pre nego što se posvetio pisanju, preveo je niz velikih dela japanske, engleske i američke književnosti na ruski jezik. Njegov prvi roman o Erastu Fandorinu, „Azazel“, doživeo je neverovatni uspeh kod publike i kritike. U rusku literaturu je pored Erasta Fandorina uveo i dva nova detektiva: monahinju Pelagiju i Fandorinovog unuka Nikolaja, ali i započeo nekoliko edicija kriminalističkih, špijunskih, ratnih, naučno-fantastičnih i dečjih knjiga. Do sada je što pod svojim imenom, što pod nekoliko različitih pseudonima, objavio preko sedamdeset dela. Dobitnik je najvećih ruskih književnih priznanja, prevođen je na mnoštvo svetskih jezika, a nekoliko njegovih romana je imalo uspešne filmske adaptacije. Politički je aktivan i veliki borac protiv sadašnje ruske vlasti. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Informatika“, kojoj treba odati priznanje za kvalitet prevoda, odličnu opremu i dizajn knjiga, dobar deo Čhartišvilijevih (Akunjinovih) romana, baš kao i ova studija, je objavljen i na srpskom jeziku.
“Postoji samo jedan uistinu ozbiljan filozofski problem – problem samoubistva. Odrediti da li je život vredan ili nije vredan toga da se proživi – znači odgovoriti na fundamentalno filozofsko pitanje”, piše Alber Kami u eseju “Mit o Sizifu”. Na tragu ove misli Grigorij Čhartišvili istražuje šta je to u ljudskom biću što ga vodi ka nebiću, da se malo poigramo sa naslovom pesme “Prljavog kazališta”. Istražujući društvene, religijske, filozofske i teorijske pristupe samoubistvu, autor uspeva da ostane objektivan, što je izuzetno bitno kada se govori o pitanju koje izaziva silne i poprilično oprečne reakcije, ali i da predoči svoje mišljenje i stavove. Podjednako je dragoceno i upoznavanje sa piscima samoubicama, od Homera pa sve do Prima Levija, koje je u ovoj knjizi zadobilo maestralan prikaz. Rezultat je sjajna studija u kojoj se pitanje samoubistva obrađuje na jedan potpuno novi i drugačiji način. I na kraju, ima li odgovora? Zašto se ljudi ubijaju? Da li je to dobro ili loše? Dozvoljeno ili ne? Grigorij Čhartišvili nam ostavlja da sami odgovorimo na ova pitanja. A možda odgovori na ova pitanja ni ne postoje, baš kao što te odgovore nema ni autor: “Prema samoubistvu nema i ne može biti jedinstvenog odnosa. Nekad je ono malodušnost, histerija, skrnavljenje velikih tajni života i smrti. Nekad je jedini dostojan izlaz. Sugestija tu nema i ne može biti. Postoje samo primeri, samo presedani, samo mera hrabrosti i trpljenja, koja je svakome od nas data potpuno individualno.”

Naslov: Pisac i samoubistvo
Autor: Grigorij Čhartišvili (1956-)
Prevele: Mirjana Grbić i Sonja Bojić
Izdavač: Informatika, Beograd, 2006
Strana: 682

Pročitajte i prikaz romana Borisa Akunjina “Ljubavnica smrti”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s