Kralj Petar I Karađorđević I-III – Dragoljub R. Živojinović

Hteli mi to ili ne da priznamo, a najčešće nećemo, čovek deli dosta sličnosti sa svojim životinjskim rođacima. Jedna od tih sličnosti je i potreba za vođom. Izuzetni primerak, da li baš toliko izuzetan videćemo kasnije, jedne vrste, životinjske razume se, postaje predvodnik. Nekada je to biološka potreba, kakav je slučaj, recimo, kod pčela ili mrava, a još češće je traženje vođe, kog nazivamo alfa jedinka. Ovaj status se stiče preko fizičke superiornosti nad drugim predstavnicima vrste. Benefiti su veliki. Alfa jedinke imaju više ženki (ili mužjaka) od drugih pripadnika vrste, dobijaju bolju hranu, neretko i počasti. Tako kod šimpanzi, naših veoma bliskih rođaka, čopor odaje počast predvodniku kroz poklone, davanje prvenstva prolaza ili preko sklanjanja u stranu kada “alfa” negde pođe. Verovatno je tako bilo i kod naših dalekih predaka. Onaj ko je bio najjači, taj je bio i gazda. Mala digresija, ukoliko u ovu teoriju ne verujete, setite se samo vođa navijačkih grupa, načina njihovog izbora, ponašanja, čak i životinjskih krika koje ispuštaju. Koliko god evolucija bila nepovratni proces, izuzeci uvek postoje. Ali da se vratimo na stvar. Kako je kroz evoluciju naš predak sticao različite veštine, tako se i izbor vođe, čovečjeg alfa predvodnika, menjao. On više ne mora da bude najsnažniji predstavnik vrste (mada ima i takvih, pogledajte samo predstavu alfa mužjačkog Vladimira Putina), već najmudriji i najpametniji. Pre nego što prevrnete očima, ta mudrost i pamet je pre svega veština vladanja. Tako vladar ne mora da bude ni lep, ni učen, ni snažan. Dovoljno je da ume da upravlja strukturama moći (“Kadrovi rešavaju sve”, kako bi rekao Staljin) i da narodu pruži ono što taj narod želi. A to je pre svega, da budemo malo banalni, predstava pater familijasa koji lupa rukom o astal i rešava stvar. Frojd u studiji “Budućnost jedne iluzije” govori da je vera u boga izrasla iz dečjeg osećanja bespomoćnosti. Potreba za očinskom zaštitom u detinjstvu prerasta u traganje za istim tim zaštitnikom u odraslom dobu, novim ocem, čitaj: bogom. Ista analogija može da važi i za vođu. Izabrani pojedinac postaje zaštitnik nacije ili države, svog čopora, koji bdije nad svima nama. Još bitnije, taj vođa postaje individua kojoj predajemo svu odgovornost. I polako dolazimo do suštine. Tačnije, do vođe koji uzima stvar u svoje ruke. Kako to obično biva, data moć najčešće postaje predmet zloupotrebe (“Svaka vlast kvari, a apsolutna vlast apsolutno kvari”, čuvena je misao francuskog diplomate Talerana). Istorija naše civilizacije je prepuna tirana i autokrata, a njihovo nabrajanje bi uzelo stranice i stranice teksta. Onih, pak, “drugačijih” vođa je znatno manje. Pogotovo u našoj istoriji. Ipak, izuzeci postoje. Jedan od tih izuzetaka je bio i kralj Petar I Karađorđević.
Prateći životni put ovog srpskog vladara, Dragoljub R. Živojinović ga deli u tri dela. Tako u prvoj knjizi, “U izgnanstvu”, pratimo odrastanje kneževića Petra, odlazak u emigraciju posle pada kneza Aleksandra, školovanje, učestvovanje u francusko-pruskom ratu, ratovanje u ustaničkoj Hercegovini, kao i političku agitaciju za dolazak na presto. Druga knjiga, “U otadžbini”, počinje stupanjem na presto kralja Petra. Borba da se potvrdi titula, začetak demokratskog parlamentarizma, zavereničko pitanje, kao i život kralja Petra u Srbiji zadobili su izuzetan prikaz. U trećoj knjizi, “Rat i poslednje godine”, pratimo ratni put ostarelog kralja, boravak u Grčkoj i krajnji, pobednički, povratak u zemlju.
Zamah istraživačkog rada i njegovog maestralnog predstavljanja u ovoj biografskoj knjizi je fascinantan. Dragoljub R. Živojinović je na skoro 1400 stranica ove dragocene knjige uspeo da predstavi ne samo priču o jednom čoveku, već i pripovest o istorijskim prilikama skoro jednog veka kroz sjajni prikaz društvenih, političkih i kulturnih prilika. Detaljnost u pojedinostima (u ovoj knjizi možemo saznati čak i kako je izgledao kraljev sedmični meni, kao i iznos njegovih mesečnih računa) sjedinjena je sa sjajnom sintezom svakog aspekta kraljevog ličnog života i javnog delovanja. Rezultat je ova monumentalna knjiga koja život kralja Petra predstavlja na nenadmašan način.
Dragoljub R. Živojinović je završio studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na Univerzitetu Pensilvanija. Postdoktorske studije je pohađao na Harvardu. Bio je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i profesor po pozivu na nekoliko američkih univerziteta. Oblast njegovog naučnog istraživanja je bila novovekovna istorija. Objavio je niz visokovrednovanih istorijskih studija (pomenućemo samo “Uspon Evrope 1450-1789”, “Vatikan i Prvi svetski rat”, “Nevoljni ratnici”…) koje su prevedene na brojne jezike. Njegova knjiga “Kralj Petar I Karađorđević” se smatra za jednu od najboljih srpskih istoriografskih studija. Za svoj naučni rad je zadobio mnoštvo priznanja. Preminuo je 2016. godine.
„(…) neka Zavet moj bude da ću, do veka, biti prvi zaštitnik narodnih sloboda i najrevnosniji ustavni čuvar prava…“, ovako je izgledalo prvo obraćanje kralja Petra po stupanju na presto. Izrečeni zavet je održao do kraja života. U baruštini srpske politike (tolikoj da su pojedinci 1911. godine, najverovatnije crnorukci, iskopali grob kraljevih roditelja, odsekli i odneli lobanju kneza Aleksandra) kralj Petar je uspeo da održi demokratsku i ustavnu vladavinu, gnušajući se svakog tiranstva. Sloboda štampe (na kojoj je insistirao čak i kad je lično napadan), pokušaj da se ukrote pomahnitale političke stranke i interesne grupe (ponajviše Pašić i crnorukci), privredni i kulturni razvoj (u zemlji koja je bila u užasnom stanju), sve su to njegove zasluge. Bilo je, naravno, i loših stvari. Nabrojaćemo samo neke. Plahovit karakter, loše vaspitana deca (ponajviše sinovi koji su se trvili i proganjali do smrti), nemoć (u svom dnevniku kralj Petar o odnosu prema ratnim invalidima i siročadi piše: „Napušteni od vlasti. Sramota“, ili o opštoj korumpiranosti u društvu: „Blagosloveni lopovi kojima u ovoj zemlji nema zakona jer su ministri ili njihovi rođaci umešani – patrioti.“), staračka džangrizavost i nesnalažljivost… Ali i pored ovih mana, kralj Petar je ostao upamćen kao demokratski vladar, čovek koji nikada nije zloupotrebio vlast zarad sticanja materijalnog bogatstva i ostalih privilegija. Moglo bi se reći da je jedan od retkih, možda i jedini vladar na ovim prostorima, koji je tako vladao. Plemeniti vođa, najjednostavnije rečeno, izuzetak u velikom društvu dripaca, drumskih razbojnika, secikesa, opsenara i patoloških lažova koji se nazivaju vođama. U ovoj maestralnoj knjizi taj, bez preterivanja, uzvišeni život je dobio dostojan prikaz.

Naslov: Kralj Petar I Karađorđević I-III
Autor: Dragoljub Živojinović (1934-2016)
Izdavač: Zavod za udžbenike, Beograd, 2009
Strana: 1384

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s