Odabrane priče – Džon Čiver

Odgovor na pitanje zašto su u svakodnevnom životu, ponajviše u medijima, sveprisutne, najblaže rečeno, degutantne stvari je lak. Ljudi te degutantne stvari vole. Nema boljeg načina da se podigne novinski tiraž ili gledanost televizijskog programa od prostote, neukusa i nasilja. Ubedljivijeg dokaza za to nema od sledećeg primera. Jedan novinski izdavač u Engleskoj je hteo da promeni tu paradigmu. Umesto krvi, znoja i suza, da upotrebimo ove čuvene Čerčilove reči, on je odlučio da ponudi nadu. Primera radi, ukoliko se desi neka avionska nesreća, naslov u svim novinama je poginulo toliko i toliko ljudi. U njegovim ne. Naslov je izgledao ovako: tešku avionsku nesreću je preživelo toliko i toliko ljudi. Isto tako, umesto tabloidnih priča o nasilju on je plasirao priče o mladim talentima, požrtvovanim i humanim ljudima, uspešnim naučnicima i umetnicima. Kakav je bio rezultat? Pa, najblaže rečeno, katastrofa. Tiraž tih novina je za manje od mesec dana bio prepolovljen, a novinska kuća dovedena do bankrota. Ovo je samo mali primer, verovatno najslikovitiji, otkud toliko nasilja i prostote u javnom diskursu. Naravno, ako pričamo o slobodnom tržištu. Primera radi, stopa kriminaliteta (i to pre svega krvnih delikata) u socijalističkoj Jugoslaviji je bila skoro identična kao danas. Samo što se za razliku od današnjice nasilje nije stavljalo u prvi plan. Društvo je bilo sigurnije, ako se govori o mentalnom stanju građanstva, zato što su postojala stroga pravila šta se sme, a šta ne sme objavljivati. Da li je to dobro ili ne, sasvim je druga stvar. Naša tema je drugačija. To sveprisutno nasilje nigde nije vidljivije nego u književnosti. I pri tome se ne misli na petparačku literaturu i krimiće. Ukoliko zanemarite stil, velika pitanja koja ta dela postavljaju, kao i “misaoni” sloj, fabule, recimo, Šekspira i Dostojevskog su čista crna hronika. Ubistva, mnogo (kod Šekspira baš mnogo) krvi, užasnog nasilja… Odgovor na pitanje zašto je to tako je isto lak. U susretu sa povišenim emocijama, baš kao i sa događajima koji predstavljaju prekretnice (a takvi su nasilje, ubistva, zlo, smrt…), najlakše se, a i najbolje, piše o onim “velikim” pitanjima. Isto tako, to je i pitanje morala. Pisati, recimo, o preživljavanjima nekog malograđanina tokom Drugog svetskog rata dok u njegovoj blizini ljudi umiru u koncentracionim logorima je krajnje diskutabilna, verovatno i degutantna, stvar. Tako je kroz istoriju literature svakodnevni i obični život ostao u senci velikih događaja i preloma. A da se ne lažemo, baš taj obični i svakodnevni život i čini naš život. Neku vrstu prekretnice predstavlja delo Čehova. Susret sa običnim i svakodnevnim prerasta u veliku umetnost. Najbitnije od svega, banalnost običnog, najčešće mediokritetskog, je maestralno izbegnuta. Čehovljevim putem nastavio je veliki američki prozaista Džon Čiver.
Najčešće smešteni u izmišljeno predgrađe Šejdi Hil, junaci Čiverovih priča (dvadeset i sedam u ovom izboru) su pripadnici srednje klase. S više ili manje razlika, prevashodno u stepenu bogatstva, oni žive slične živote. Rodne uloge su strogo podeljene. Muškarci vredno rade, brinući se o napredovanjima i opstanku na poslu, dok su žene domaćice. Ambicija im je takođe podjednaka. Živeti obično, steći dovoljno novca za pristojan život i biti prihvaćen i poštovan od drugih. Ona stereotipna slika: kuća u predgrađu, travnato dvorište, belačka porodica, mir, ljubav i sreća. Ipak, da li je to baš tako? Za Čivera nije. Mali, nekad i potpuno minoran, događaj može da preokrene sve i uništi dugo građenu sliku savršenstva.
Ono što Čiverove priče čini toliko snažnim i uverljivim proizilazi iz nekoliko stvari. Na prvom mestu, to je savršeno poznavanje miljea i načina života junaka (“Svakome ko odraste u takvom okruženju – mi smo u izvesnom smislu tako odgajani – prava je muka da se otarasi navika griže savesti, samoporicanja, ćutljivosti i pokajanja”, ovako ih Čiver opisuje). Isto tako, to je sjajna psihologizacija i uvid u unutrašnja stanja junaka. I najbitnije od svega, pripovedačka virtuoznost, ona koja je u stanju da nečeg najobičnijeg napravi veličanstveno. Ne i manje bitno, istinska ljubav i humanost prema ljudima. Čiver ne osuđuje svoje junake opisujući njihove padove i banalnost. Naprotiv. On kao da želi da im pomogne. Baš kao što to želi jedan Čiverov junak: “Eh, šta učiniti s takvim čovekom? Šta tu može da se učini? Kako odvratiti njegovo oko da u masi ne traži obraz sa bubuljicom ili nemoćnu ruku; kako ga naučiti da odgovori na neizmernu veličinu ljudske rase, na oštru površinsku lepotu sveta; kako umesto njega pokazati prstom okorele istine pred kojima su strah i užas nemoćni?”
Džon Čiver, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u imućnoj porodici. Kako je ta porodica osiromašila, Čiver se izdržava tako što objavljuje priče u “Njujorkeru”. Veći deo njegovog života je obeležila borba sa alkoholizmom, podjednako i sa biseksualnošću. Napisao je preko 120 priča, koje su izdate u nekoliko zbirki. Za njihov izbor “Priče Džona Čivera” je dobio Pulicerovu nagradu. Napisao je i pet romana (na srpski je preveden samo “Ovo stvarno liči na raj”), za koje je dobio niz istaknutih priznanja.
Još za života, Čiver je nazvan “Čehovom američkog predgrađa”. Da to nije preterivanje, najbolji svedok je samo Čiverovo delo. Slika običnog, poprilično ukorenjenog, ponekad i ubistveno mediokritetskog, u ovim pričama doživljava maestralno predstavljanje. Ušuškani svet u kojem žive junacima ovih priča se čini savršenim, onim Lajbnicovim “najboljim svetom od svih mogućih svetova”. Čiverova veština je da u toj savršeno izgrađenoj slici života pronađe malene i gotovo neprimetne pukotine. Isto tako i da iz običnog i svakodnevnog (bila to preljuba, svađa među braćom ili iz komšijskih odnosa…) izvuče maksimum. Bez nasilja, bez velikih događaja, isto tako i bez velikih pitanja o smislu života i postojanja (njegovi junaci su uglavnom poluobrazovani ljudi i mediokriteti) Čiver tka sliku života koja ostaje duboko prizemna, i to ne u pežorativnim smislu. To su priče o običnom, banalnom i dosadnom, o našoj svakodnevnici. Kako to jedan Čiverov junak kaže: “Toliko se energije troši da sve ostane isto, da se ne doseli neko nepoželjan, i tako to, da se jedina ideja budućnosti svodi samo na više vozova i više zabava. Mislim da to nije zdravo. Mislim da bi ljudi morali da sanjaju velike snove o budućnosti. Mislim da bi ljudi morali da sanjaju ogromne snove.” Čiver je nenadmašni majstor da iz tog običnog, banalnog i naizgled savršenog života izatka veličanstvene pripovesti, koje su sve samo ne nalik njihovim junacima.

Naslov: Odabrane priče
Autor: Džon Čiver (1912-1982)
Preveli: Nenad Dropulić, Sava Mihailović i Nenad Župac
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 443

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s