Macke i packe – Ivan Janković

Na početku jedan riplijevski podatak. Najveće ubice ljudi nisu ljudi, nisu to čak ni velike ili opasne životinje (kao što su lavovi ili zmije otrovnice). Te najveće ubice su, sasvim riplijevski – verovali ili ne, komarci. Ove malene napasti donose mnoštvo bolesti od kojih godišnje umre preko sedamsto hiljada ljudi. Ipak, i od komaraca postoji veći neprijatelj ljudskog roda. To je država. Pre nego što pomislite da ove redove ispisuje neki Bakunjinov duhovni potomak, malo podataka. Broj žrtava u Prvom svetskom ratu iznosi 37 miliona. U Drugom svetskom ratu je stradalo preko 55 miliona ljudi. Negde između 15 i 20 miliona ljudi je ubijeno u nacističkim logorima. Kroz sovjetske gulage je prošlo 14 miliona ljudi (i najmanje milion i po umro u njima) trpeći nezamislive muke. Ovo je samo mali izvod iz ogromne liste žrtava države. Podaci za ranije ratove su nepoznati, ali su to sasvim sigurno beskrajni spiskovi. Komarac već sad deluje kao mala maca u odnosu na državu. I pre nego što neko grakne kako su ove brojke posledice ratova i totalitarnih sistema, nastavljamo sa podacima. Ipak, pre toga se treba vratiti na početak. Suštinu države. Ona je po Veberu, što je i najčešće korišćena definicija države, politička organizacija koja održava monopol legitimne upotrebe sile unutar određene teritorije. Upravo taj monopol na legitimnu upotrebu sile je i ono što državu čini državom. Državni organi mogu da vam ograniče kretanje, drže vas u zatvoru, oduzmu vam imovinu, čak i život. Odakle ovakva ovlašćenja države? Oni malo optimističniji će reći da to proizilazi iz rusoovskog “društvenog ugovora”. Najjednostavnije rečeno, on podrazumeva neku vrstu ugovornog odnosa između pojedinca i države. Država nam omogućuje zaštitu prava na život, slobodu i imovinu, a mi zauzvrat državi dajemo monopol nad legitimnom upotrebom sile. I sve bi to bilo u redu da država zaista omogućuje sva ta prava. Ali stvarnost, ipak, nije toliko šarena i lepa. U istoriji naše civilizacije, ništa se ne razlikuje ni današnjica, države su podlo gazile sva ova prava. U ime nekakve zaštite državnih interesa milioni su poginuli u ratovima, ništa manje i u unutrašnjim sukobima. Toliko o pravu na život. Ono drugo pravo na slobodu je isto tako bilo uskraćivano kroz sijaset monstruoznih zakona i diskriminaciju brojnih društvenih grupa, da ne pričamo tek o nepravednim sudskim presudama. Ni pravo na imovinu ne stoji ništa bolje. Država je gotovo uvek zaštitnik oligarhije i interesnih grupa nauštrb većine građana. I zašto onda ljudi i dalje veruju u državu? Pa, najpre, zato što im pruža osećaj, najčešće lažni, sigurnosti. Podjednako je to i sentimentalnost spram sopstvene nacionalne pripadnosti i istorijskog nasleđa koji baštini država. Ništa manje i nada da se država može, i mora, popraviti. Priču o državi, i to о onom veberovskom određenju države, donosi nas Ivan Janković.
Knjiga “Macke i packe”, kako joj i podnaslov govori, donosi oglede iz istorije represije u Srbiji. Tako u prvom delu knjigu saznajemo koje su to društvene grupe trpele najveću represiju. To su bili moralno prokaženi pojedinci i nacionalne grupe (ponajviše prostitutke i Romi). U drugom delu knjige se govori o najčešćim oblicima kažnjavanja. Od onog fizičkog (naslovnih “macki i packi”), preko zatvorskih kazni (u potpuno užasavajućim uslovima), pa sve do smrtnih presuda. U trećem delu su predstavljeni egzekutori i državni službenici koji su donosili zakone i sprovodili ih kroz portrete kriminologa Tome Živanovića i pesnika Vojislava Ilića Mlađeg.
Ono što najviše pleni u ovoj knjizi je autorova erudicija proizašla iz izuzetnog istraživačkog rada. “Macke i packe” su pravi brevijar istorijskih, i to onih manje poznatih, podataka. Tako, recimo, u ovoj knjizi možemo saznati kako se knez Miloš prvobitno obogatio (preko prikupljanje poreza od Roma), kako su izgledali srpski bordeli (“dućani bludničestva“), gde je bio jedan od prvih srpskih zatvora (u podrumu Miloševog dvora u Kragujevcu), ali i kolika je surovost vladala u tadašnjem društvu: “A Milutinova [Garašanina] glava je odneta u logor kneza Mihaila u Sopotu, gde je bila izložena ‘najvećem poruganiju i nečovečnoj igri’, koju je započeo knjažev ‘zlobni stric’ Jevrem, ‘šorajući nogom mrtvu glavu’ i govoreći: ‘Ti filosovska glavo, oćeš ustav da tolkuješ’.“ Još bitnije, svi ti podaci su sjajno sistematizovani i odlično prezentovani u ovoj knjizi.
Ivan Janković, srpski pravnik i sociolog, je rođen u Beogradu. Diplomirao je na Univerzitetu u Kembridžu. Doktorirao je na Univerzitetu Kalifornije. Kroz višedecenijsku advokatsku karijeru je u brojnim sudskim procesima branio klijente kojima su ugrožena ljudska prava. Osnivač je Udruženja za borbu protiv smrtne kazne u Srbiji, kao i član Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja. Objavio je jedan priručnik protiv policijskog zlostavljanja, nekoliko knjiga eseja i istorijskih studija. Posebno se ističe njegova monografija „Na belom hlebu“ (Službeni glasnik-Clio, 2012) o smrtnoj kazni u Srbiji, kao i istorijska studija „Kata Nesiba“ (Fabrika knjiga, 2018) o čuvenoj beogradskoj prostitutki.
Da se vratimo na početak i priču o državi. Novovekovna istorija je pre svega priča o sukobu pojedinaca (ili grupa) sa državom. I to ne borba za njeno ukidanje, mada ima i takvih (već pomenuti Bakunjin, naprimer). Baš kao i demokratija, država ima mnogo mana, ali do sada nije pronađen bolji način društvenog uređenja. U čemu je onda poenta te borbe? U tome da se država učini boljom, ili barem snošljivijom. Na prvom mestu, to je ograničavanje samovolje vlastodržaca i interesnih grupa. Ništa manje, borba za socijalnu pravdu i dostojanstven život kojе države prečesto oduzimaju svojim građanima. Isto tako i zaštita prava ugroženih i manjinskih grupa koje država, ili društvo, progoni. Sve je to maestralno izneseno u ovoj knjizi kroz priču o represiji koju država sprovodi nad svojim građanima kroz progone, mučenja i zlostavljanja. Naravno, situacija u današnjici se znatno popravila. Vlast više ne progoni Rome (barem ne na papiru), macke i packe nisu u upotrebi, a smrtna kazna je ukinuta u Srbiji. Ali to ne znači da je borba za ljudska prava i slobodu (koliko god ova dva pojma delovala otrcano usled prečeste zloupotrebe) prestala. Ponajviše zato što je čak i u današnjici, pogotovo kod nas, prisutna vera u čvrstu ruku i autoritativnu vlast (sve dok ista ta vlast čvrstu ruku ne primeni na “moliocima” za njom), mržnja prema manjinskim grupama, ali i mentalitet rulje (ona koja iska čerečenje i ubijanje čim se desi neki težak zločin). Baš zbog svega toga je ova knjiga dragocena. Možemo je posmatrati, što ona i jeste, kao sjajnu istorijsku studiju, ali i kao opomenu i podsećanje na to kako lako država može da postane “ubica” kada joj to mi dopustimo.

Naslov: Macke i packe
Autor: Ivan Janković (1946-)
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd, 2018
Strana: 305

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s