Te noći sam je video – Drago Jančar

Ukoliko bismo tražili događaj koji je napravio najveću prekretnicu u istoriji dvadesetog veka, to bi sigurno bio Drugi svetski rat. On je pokazao dokle ljudsko divljaštvo i zlo može da ode (najpre kroz holokaust, podjednako i kroz gotovo beskrajni niz zločina počinjenih od strane gotovo svih zaraćenih strana), ali isto tako i dobrota. Kao takva prekretnica, Drugi svetski rat je postao jedna od dominantnijih literarnih tema u dvadesetom veku, što se nastavilo i u današnjici. Nabrojati sva književna dela o Drugom svetskom ratu je skoro pa nemoguće. Za to bi bile potrebne desetine i desetine strana. Ipak, ovde ćemo pokušati da damo grubi presek književnih dela, i to jugoslovenskih, o Drugom svetskom ratu. Još za vreme rata brojni umetnici pišu o njemu. Najpoznatiji su pesnici koji su bili u partizanima. Ivan Goran Kovačić sa poemom „Jama“, Skender Kulenović sa „Stojankom majkom Knežopoljkom“ i Branko Ćopić sa pesmom „Na petrovačkoj cesti“ označavaju začetak literature o ratu i ratnim stradanjima. Posleratna literatura, pogotovo u prvim godinama, je u potpunosti okrenuta ratu. Slavi se ratno herojstvo i to kroz socrealističku literaturu. Takvi su Radovan Zogović, kasnije Mira Alečković i bezbroj drugih pesnika i pisaca (u maniru čuvene knjige „Pinki je video Tita“), koji slave režim i tadašnjeg vođu. Kurioziteta radi, takva je i jedna danas gotovo nepoznata priča Ive Andrića „Dedin dnevnik“, napisana 1948. godine, čije docnije objavljivanje u sabranim delima sam Andrić nije dozvoljavao. Prekretnicu predstavlja raskid sa Staljinom, a sledstveno tome i sa socrealizmom, koji označava Krležin govor 1952. godine u Ljubljani. Drugi svetski rat zadobija novo obličje u literaturi. Herojstvo – partizansko, razume se – ostaje dominantna tema, ali dotiču se i neugodne teme. Crni talas ratno herojstvo po prvi put dovodi u sumnju, ali i počinje da pripoveda o gubitnicima (Slobodan Selenić, Živojin Pavlović…). Isto tako se i fokus sa ratnih tema usled protoka vremena pomera na savremenost. Drugi svetski rat postaje stripovska predstava (nalik onoj u „Otpisanima“), a čak se i otvoreno počinje pripovedati o „neprijateljima“ (Svetlana Velmar-Janković, Borislav Pekić…). Raspad Jugoslavije nam donosi novu paradigmu. Nekadašnji gubitnici dobijaju svoj trenutak. Dobar deo književnika pokušava da ispiše novo viđenje istorije, u isto vreme anulirajući ono staro (Vuk Drašković, Nikola Moravčević, Milovan Danojlić…). I tako dolazimo do sadašnjosti. A u njoj imamo stotine dela o Drugom svetskom ratu sa dijametralno suprotnim pogledima, čini se još gorim nego onim ratnim. Da se o ovom ratu može pisati drugačije svedoči nam Drago Jančar.
Prve su posleratne godine. Veronika, čuvena i poprilično ekscentrična ljubljanska lepotica, je nestala. O Veronikinoj ratnoj sudbini pripovedaju njoj bliski ljudi. Prvi je Stevan, konjički oficir kraljevske vojske, sa kojim je Veronika pred rat imala ljubavnu aferu. Druga je Veronikina majka, koja pokuša da sazna kakva je sudbina njene kćerke. Priču o Veroniki govori i nemački lekar koji je vreme rata službovao u Sloveniji i družio se sa Veronikom, kao i njena sluškinja. Roman zatvara ispovest partizanskog borca.
„Svet je izokrenut na glavu. Razbijen je, kao i ovo ogledalo u kojem posmatram parčiće svog lica, iskidane komade svog života“, govori jedan od junaka ovog romana. I nije on sam, svi Jančarovi junaci su takvi. Ljudi su to koje je rat, ali isto tako i posleratna stvarnost, iskidala i pretvorila u sopstvene karikature. Njihove ispovesti Jančar donosi kroz sjajna jezička rešenja i ništa manje dobru kompoziciju. Svaka ispovest je slagalica koja se nadovezuje na prethodne delove romana tvoreći savršeni mozaik. U središtu tog mozaika je lik Veronike, andrićevske žene koje nema, lepotice koja je volela život. Nažalost, došao je rat. Onaj koji mrzi život: „Živimo u vremenu kada se poštuju samo ljudi, živi ili mrtvi, koji su bili spremni da se bore, čak i žrtvuju za zajedničke ideje. Tako razmišljaju pobednici i poraženi. Niko ne ceni ljude koji su samo hteli da žive. Koji su voleli druge ljude, prirodu, životinje, svet i sa svim tim se dobro osećali. Za današnje vreme to je premalo.“
Drago Jančar, pored Borisa Pahora sasvim sigurno najznačajniji slovenački savremeni književni stvaralac, je rođen u Mariboru. Upisuje studije prava koje nije završio. Radio je kao novinar i filmski dramaturg. Uhapšen je 1974. godine i osuđen na godinu dana zatvora od strane jugoslovenskog komunističkog režima. Predstavlja najveće slovenačko disidentsko ime pred raspad Jugoslavije. Debitovao je sa romanom „Galiot“ (1978) i do sada objavio deset romana, nekoliko zbirki priča, drama, kao i knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća slovenačka i evropska književna priznanja. Njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika (pored romana „Te noći sam je video“, „Arhipelag“ je na srpskom objavio njegov roman „Podsmešljiva požuda“ i zbirku priča „Džojsov učenik“).
Priča o Veroniki nije izmišljena. Čuvena ljubljanska lepotica Ksenija Gorup, poznata po svojoj ekscentričnosti, tolikoj da je imala aligatora za kućnog ljubimca, junakinja je ovog romana. Drago Jančar joj menja ime u Veronika. I ne samo to. On dobro poznatu priču pripoveda na potpuno novi način. On je prepušta različitim ljudima. Od kraljevskog oficira i četničkog borca, pripadnice poražene građanske klase, nemačkog vojnika, sluškinje, pa sve do partizanskog borca, pred nama su dijametralno suprotni pogledi ne samo na Veroniku već i na celi Drugi svetski rat. Svako ima svoju priču i svako ima svoju istinu koja se razlikuje od tuđe, kakav je i slučaj sa literarnim pogledom na Drugi svetski rat. Drago Jančar svima njima pruža priliku da ispričaju svoju „istinu“, ali i priču o Veroniki. Simbolu radosti, lepote i života koji je odneo Drugi svetski rat. Baš kao što je i u nepovrat odneo živote svih junaka ovog maestralnog romana Drage Jančara: „Zgrade izrastaju iz ruševina, život se uspravlja i ide napred, ono što se dogodilo dogodilo se, ono što su sahranile bombe i pucnjevi, sahranjeno je. Iako su na grad još pre nekoliko meseci padale bombe, to je već prošlost i svi mi, koji smo učestvovali u tom nesrećnom ratu, već sutra ćemo biti nekadašnji ljudi. Ja sam to već danas, zato što ne želim da se sećam.“

Naslov: Te noći sam je video
Autor: Drago Jančar (1948-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2014
Strana: 158

Pročitajte i prikaz romana „Podsmešljiva požuda“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s