Autobus za Vavilon – Miljenko Jergović | Čitaonica, mesto za dobre knjige

Baš u danima kada se obeležava sto godina od nastanka Jugoslavije, beogradska vlast je rešila da krene u „konačno rešenje jugoslovenskog pitanja“. Dve ulice na Kosančićevom vencu, Zadarska i Travnička, su preimenovane u ulice Dobrice Ćosića i Milorada Ekmečića. Simbolika je jasna. Umesto bivšim jugoslovenskim gradovima, sada su te ulice posvećene „srpskim velikanima“, i to onim koji su svojim, pa u najmanju ruku, krajnje diskutabilnim stavovima i delovanjem potpomogli krvavom raspadu Jugoslavije. Suštinski, sve se čini da i poslednji spomen nekadašnje države nestane i ode u zaborav. Argumentacija, ako ona uopšte i postoji, je jednostavna. Jugoslavija je, jelte, bila veštačka tvorevina koja je donela samo pomor i smrt ugroženom i mnogostradalnom srpskom/hrvatskom/slovenačkom/makedonskom/bošnjačkom narodu. Svi su u njoj bili zlostavljani i svima je bilo bolje nego njima, u prevodu, svi su žrtve drugih naroda, dok isti ti drugi narodi tvrde da su oni bili istinske žrtve. Blesavo zvuči, ali ovo ćete čuti ne samo od nacionalnih propovednika i političara nego i od običnog puka, koji će u isto vreme, da balkansko ludilo bude još veće, žaliti za dobrim životom koji su u istoj toj truloj i nikakvoj Jugoslaviji imali. Pa neka se neko normalan pokuša snaći u svemu ovome. Ipak, čak i da uzmemo da je ovo istina, naravno hipotetički govoreći, šta je jadna Jugoslavija danas, posle skoro trideset godina od smrti, kriva zapenušanim nacionalnim propovednicima? Odgovor je lak. Podseća ih na njihovu mračnu prošlost (kada su isti ti nacionalisti bili udbaški doušnici ili fanatični Titovi pioniri) i u isto vreme onemogućuje stvaranje novog nacionalnog identiteta u kom su razni miloševići, tuđmani i izetbegovići heroji i sveci. Tako je posle krvavog ratnog pira usledilo pravljenje nove nacionalne svesti. Novi jezici, zajedno sa nacionalnim jezičkim puritanizmom (oni idioti koji će se naći pozvani da vas isprave kada kažete zapeta, a ne zarez), otkrivanje i ništa manje izmišljanje stare dobre prošlosti, kulturna brakorazvodna parnica („čiji“ su Andrić, Selimović, Kovač – kao da se govori o escajgu, a ne o umetnicima)… Ipak, rezultat je i pored sveg truda izostao. Hrvati i Srbi – „jedan te isti komad kravlje balege koji je kotač zaprežnih kola povijesti slučajno prerezao na pola“, da citiramo Krležu – su i posle tih „zaprežnih kola povijesti“ nastavili da se razumeju. Ma koliko se trudili, jezici su nam i dalje isti. I dalje i jedni i drugi čitamo Andrića i Krležu (ona manjina koja čita), slušamo istu muziku (uglavnom turbofolk), i dalje podjednako volimo da se mrzimo. Boljeg tumača te i takve postjugoslovenske ludačke stvarnosti nema od Miljenka Jergovića.
U ovoj knjizi je sabrano preko sto šezdeset eseja Miljenka Jergovića. Iako su teme obrađene u ovim esejima poprilično raznolike (a kreću se od književnosti, slikarstva, muzike, filma, pa sve do arhitekture i dizajna…), postoji jedna nit koja ih povezuje. To je jugoslovensko iskustvo. Pišući o životu i delima velikih jugoslovenskih umetnika (bili to u ovoj knjizi najdominantniji Andrić, Krleža i Tin Ujević ili Marija Crnobori, Rundek, Danilo Kiš…), Jergović u isto vreme ispisuje i priču o društvenoj i političkoj klimi koja ih je za života, podjednako i nakon smrti, pratila.
„Jugoslavija kao država, to duhovni i emocionalni liliputanci nikako da razumiju, odavno već nije važna, i već odavno govor o Jugoslaviji, pogotovo umjetnički govor, s državom nikakve veze nema“, piše Miljenko Jergović u ovoj knjizi. I zaista, političke rasprave o tome da li je Jugoslavija kao država trebala da postoji, zašto se raspala, ko je prvi počeo i ko je zaista kriv, u ovom esejima nećete čitati. Što ne znači da banditi svih fela i nacija nisu pomenuti. Svi ti „niži oblici života na evolucijskome prijelazu iz udbaša u ustaše“ (u srpskom slučaju, četnika), podjednako i mali obični ljudi koji ni za šta, razume se, nisu krivi („Jedan od milijuna onih, anonimnih i bezimenih, koji su svojim djelovanjem i ponašanjem omogućili da nam bude ovako dobro. I Hitlera, i Pavelića, i bratstvo&jedinstvo, i ovo danas, sve je to vlastitom mukom i zalaganjem stvorio mali čovjek“), dobili su zasluženu „pokoru“ u „Autobusu za Vavilonu“. Ali oni, opet, nisu tema. Jergovićevi junaci su ljudi kojima su ti „veliki“ i „mali“ zagorčavali život, neretko i, koliko god ovo blesavo zvučalo, nakon njihove smrti.
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Jergovićeve eseje je uživanje čitati. Razigrani i uvek prepuni duha (evo samo malog primera: „Za hrvatskog pisca Jugoslavija je poput bivše žene, oštrokondže pred kojom nije smio ni zucnuti dok je bila živa, i već se dvadeset godina iživljava i junači nad njezinim grobom“), tekstovi u ovoj knjizi su sjedinjeni su autorovom nenadmašnom erudicijom i rableovskim čitalačkim apetitom. „Autobus za Vavilon“ je riznica najboljeg što je jugoslovenska, podjednako i postjugoslovenska, umetnost dala ovim prostorima. Jergović čitaocima daruje priču o njoj, podjednako i priču o njenom neuspehu kroz sudbine umetnika „koji veći dio života provede u uskom i blatnjavom krmetnjaku, u mahom uzaludnim pokušajima poučavanja svinja da budu ljudi“. Suštinski, to je priča o našem iskustvu, našoj bednoj istoriji, još bednijim političkim i nacionalnim sporovima i večitom blatu u kom živimo. I o velikim ljudima, koje bi današnje bitange ili da izbrišu iz sećanja ili da ih svedu na svoju meru. Isto tako, to je priča i o Jugoslaviji. O svemu onome što je bila i onome šta ona za nas danas predstavlja. Jergović je upoređuje sa sudbinom Tina Ujevića: „Iz Beograda su Uljevića protjerali prema policijskome nalogu (što je Pjer Križanić ovjekovječio karikaturom), iz Sarajeva je bježao pred nailaskom zime, jer nije imao novca za ogrjev, a u Zagrebu je umro kao zadnji siromah, izložen vječnom preziru i poruzi, koji traju i danas… Koje li veličanstvene jugoslavenske sudbine!“