Sarajevo 1914 – Vladimir Dedijer

Jedna od najvećih logičkih grešaka, pored ad hominem argumenta (ti ćeš meni nešto da pričaš, a ti si…) i pojednostavljivanja (o kojem je na ovom mestu već pisano), je anahronizam. Najvidljivi je u istoriji i književnosti, ali ga ne manjka ni u svakodnevnom životu. Sveprisutan je kod starije populacije, najčešće u onoj sada već dobro poznatoj rečenici: “A u moje vreme…” Nastavak je isto tako dobro poznat. Odakle ovo proizilazi nije teško odgonetnuti. To je nenaviknutost na novo vreme, koliko na tehnološki napredak još više na promenu načina života, morala, ponašanja… Ponekad on može da izvire i iz dobrih razloga, ali čak i ako su razlozi za postojanje anahronizma dobri – njegovo projavljivanje nije, najpre zato što se život u današnjici ne može ustrojavati po merilima prošlosti, otprilike po onoj biblijskoj da se novo vino ne sipa u stare mehove. Tako, recimo, lamentiranje nad omladinom koja propada (a ona, kako se čini, u svakom vremenu propada i nikako da zaista propadne) ne uzima u obzir šta je ta omladina preživela i u kakvim uslovima živi. Znatno opasniji anahronizam je onaj društveni i politički. Zaslepljenost političkih elita (kakva je, na primer, bila zaslepljenost jugoslovenskog rukovodstva tokom devedesetih da komunizam može da opstane u trenutku kada je u celoj Evropi bio poražen) donosi mnogo veće posledice. Koliko je on ideološki otpor prema savremenom svetu (kao što je protivljenje ljudskim pravima), isto tako može da bude i plod zle namere. Tako je, da uzmemo opet isti primer, umesto tehnološkog napretka tokom devedestih godina na ovim prostorima proklamovan povratak u svetlu i bolju prošlost. Pogrešnost ovakvog shvatanja je najbolje izrazio Borislav Pekić: “Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.” Pekićev savet nažalost nije poslušan. Etnička čišćenja, masovni i nepojmljivi zločini su pravdani istorijskim razlozima i pozivanjem na prošlost. Nema gnusnijeg primera za to od slike ratnih zločinaca tokom devedesetih u uniformama srpske vojske iz Prvog svetskog rata. Anahronizam, ipak, ne mora da bude samo vraćanje u prošlost. On može da bude i pokušaj da se prošlost vaga po današnjim merilima. Nigde to nije bilo vidljivije nego u obeležavanju stogodišnjice sarajevskog atentata. Brojni istoričari (kao što su Kristofer Klark ili Margaret Mekmilan) su Gavrila Principa i sarajevske atentatore proglasili za teroriste u rangu Bin Ladena. Isto tako, u našoj javnosti je stvorena slika Gavrila Principa i družine kao velikih srpskih nacionalista i još luđe pravoslavaca. Vremenski kontekst i činjenice su i u jednom i drugom slučaju zanemarene. Ideologija je, uz sveprisutni anahronizam, pobedila istinu. Baš zbog toga su i bitne studije koje “škakljivim” istorijskim temama pristupaju na drugačiji način. Takva je knjiga “Sarajevo 1914” Vladimira Dedijera.
Pristupajući temi sarajevskog atentata, Vladimir Dedijer fokus stavlja na uzroke koje su doveli do njega. Prikaz političkih prilika (kao što je stanje u anektiranoj Bosni, rastakanje Austrougarske monarhije, brojni atentati…) je sjedinjen sa sjajnom sociološkom i ekonomskom analizom (kmetstvo u Bosni, politički progoni…). Na to se nadovezuje i delatnost Franje Ferdinanda, ali i nastanak i delovanje revolucionarnih organizacija u Bosni. Nije zaobiđen ni sam atentat, sudbine atentatora, kao i posledice ubistva Franje Ferdinanda. Obrađene su i razne teorije o uticajima na atentatore (Srbija, bečka administracija, anarhisti, masoni…).
“Proučavanje sarajevskoga atentata mora se vršiti u dubinu. Valja baciti svetlost na one koje su umešani u atentat, na sklop okolnosti i činilaca u vezi s tim; treba posmatrati sarajevski atentat ne samo u kontekstu spoljnih veza Bosne i Hercegovine nego i u kontekstu problema života i društva u ove dve pokrajine”, ispisuje Vladimir Dedijer na početku ove studije. I zaista, on to kroz čitavu knjigu čini. Ogromna arhivska građa, mnoštvo istorijskih studija, memoarskih knjiga, novinskih članaka i svedočenja savremenika i učesnika u atentatu su Dedijeru omogućili da napiše studiju koja temi pristupa obzirno, argumentovano i objektivno. Na to se nadovezuje sjajan Dedijerov stil koji nam pruža istinsko čitalačko uživanje.
Vladimir Dedijer, istoričar, novinar i politički radnik, je rođen u Beogradu. Upisuje Pravni fakultet, ali ga napušta usled nemaštine. Zapošljava se u “Politici”, gde radi kao dopisnik iz nekoliko zemalja. Na početku Drugog svetskog rata odlazi u partizane. Učestvovao je u borbama u kojima je ranjavan, a u bici na Sutjesci je poginula njegova supruga Olga Dedijer. Po završenom ratu predaje istoriju na Filozofskom fakultetu i postaje urednik “Borbe”. Zbog podrške Milovanu Đilasu je osuđen na jednogodišnju zatvorsku kaznu. Napušta sve političke i društvene funkcije i seli se u SAD 1955. godine. Predavao je na nekoliko univerziteta (Harvard, Jejl, Prinston, Sorbona…), i u isto vreme bio član Raselovog suda. Napisao je mnoštvo istorijskih studija i radova, među kojima se ističu: “Dnevnik 1941-1945”, “Istorija Jugoslavije”, “Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita”, “Jasenovac i Vatikan”… Njegova knjiga “Sarajevo 1914” se i danas u svetskim razmerama smatra za najbolju istorijsku studiju napisanu o sarajevskom atentatu.
“Možda sva tragika herojstva i jest u tome: ne u kratkom bolu i oslobodilačkoj smrti koliko u tom što heroj, prešavši svojim delom onu kobnu liniju koja ga deli od ostalih ljudi i svagdanjeg reda stvari, ostaje sam, nema roda ni prijatelja, gubi svaku ličnu oznaku i postaje ono što naraštaji žele i onakav kakvim ga vremena čine”, piše Ivo Andrić u članku o mladobosancu Danilu Iliću. Upravo je to prokletstvo i usud svake velike istorijske ličnosti da se njihov život i htenja “čitaju” onako kako to drugi hoće. Tako dolazi i do onih zloupotreba sa početka teksta, čiji je najveći izraz u anahronizmu. Principov srpski nacionalizam (iako je on bio integralni Jugosloven), verska zloupotreba (gotovo svi mladobosanci su bili deklarisani ateisti, čak je na suđenju Vaso Čubrilović bio kažnjen sa tri dodatne godine zatvora zbog “bogohuljenja”), predstavljanje mladobosanaca kao terorista (iako su oni bili istinski borci za slobodu koji su pobunili protiv okupatorske i kolonijalne vlasti) sve je to Dedijer pobio u ovoj maestralnoj knjizi. U isto vreme je on napisao veličanstvenu priču o jednom vremenu, sudbinskim događajima, ali i o ljudima koji su promenili istoriju. I to onim ljudima koji su bili istinski idealisti. Najbolje to izražavaju reči Nedeljka Čabrinovića: “Mi zlikovci nijesmo, mi smo ljudi pošteni, plemeniti, idealisti, mi smo htjeli učiniti dobro, mi smo voljeli narod, mi smo umrli za naše ideale.” Priču o njima je doneo Vladimir Dedijer u ovoj izuzetnoj istorijskoj studiji.

Naslov: Sarajevo 1914
Autor: Vladimir Dedijer (1914-1990)
Izdavač: Knjige Obradović, Beograd, 2014
Strana: 1148

Advertisements

2 мишљења на „Sarajevo 1914 – Vladimir Dedijer

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s