Staklena klanica i druge priče – Dž. M. Kuci

O ljudskom životu pisali su mnogi. Ipak, čini se da je u tome Šekspir bio najbolji. „Pa ceo svet je / Glumište gde ljudi svi i žene glume; / Svak se pojavi tu i ode; i odglumi / U svom životu mnoge uloge…“, ispisuje Šekspir u drami „Kako vam drago“ nastavljajući da nabraja čovekove uloge kroz život. Jedna od njih je i starost: „U papučama je lutak presamićen / S naočarima na nosu, s kesom uza se, / Bestraga široke čakšire, a glas / Nekada muški, a sad piska dečja / Pijuče i zviždi. A poslednji čin, / K’o konac te čudne istorije burne, / Drugo je detinjstvo, sušti zaborav: / Bez zuba, bez vida, bez ukusa, bez ičeg.“ I pored razvoja nauke i promene paradigme starosti i starenja, o kojoj je na ovom mestu već pisano, ovakva slika starosti je ostala ista. Nema boljeg dokaza za to od ljudske želje, sada već sveprisutne, za večitom mladošću. Zdrava ishrana, sjedinjena sa fizičkim vežbama, postala je skoro pa nova religija. Odakle ovo izvire nije teško odgonetnuti. To je pre svega posledica duha vremena i divljačkog kapitalizma. Poslodavcima, podjednako i državi, su potrebni zdravi, pod tim se pre svega misli na fizički spremne radnike, koji će bez troškova lečenja, razume se, rintati sve do smrti. A to sve do smrti u današnjem svetu postaje doslovno, pošto se iz godine u godinu sve više pomera starosna granica za odlazak u penziju. No, da se vratimo na kult zdravog života. Najveći argument, pored života bez bolesti, je dug život. I tu nastupa paradoks. Svi žele da žive dugo, u isto vreme ne želeći da ostare. Najpre zato što je starost i dalje ostala podjednako otužna kao i u onim Šekspirovim stihovima. Pre nego što neko grakne kako to nije istina, par podataka. I pored silnih medicinskih istraživanja, lek za demenciju, najvećeg neprijatelja starosti, nije pronađen. Kvalitet života ljudi obolelih, recimo, od Alchajmerove bolesti je ostao gotovo nepromenjen. Isto tako, neki čarobni lek protiv entropije nije pronađen. Naši organi će sa protokom vremena sve više propadati, samo što će to propadanje biti znatno duže. Ova entropija će neminovno uticati i na naše moždane funkcije. Pamćenje će biti sve teže, a i ono što se pamti biće selektivno i više okrenuto ka dalekoj prošlosti. Fokusiranost na sitnice, neobaziranje na širu sliku i kontekst vremena, laka razdražljivost i gubitak kontrole u ponašanju, još jedna je manifestacija starosti. Baš kao u Šekspirovim stihovima, biće to drugo detinjstvo, sušti zaborav. O takvoj starosti maestralnu knjigu je napisao Dž. M. Kuci.
„Pas“, priča koja otvara zbirku je posvećena devojci koja u susretu sa podivljalom životinjom otkriva mnogo veću podivljalost. Ljudsku. Druga priča u zbirci, „Priča“, govori o komplikovanosti ljudskih osećaja i odnosa. Sledi niz priča o Elizabet Kostelo. U „Taštini“ Elizabet Kostelo na pragu starosti pokušava da još jednom oseti kako je to biti mlad. Ipak, starost je tu. „Kad žena ostari“ pripoveda o nemogućnosti međugeneracijskog razumevanja. „Stara žena i mačke“, „Laži“ i „Staklena klanica“ pripovedaju o starosti i neminovnom krahu Elizabet Kostelo. Tri priče koje zatvaraju zbirku nas sele na različite kontinente. U prvoj „Kuća u Španiji“ ostareli turista kupuje kuću misleći da će ona sačuvati sećanje na njegov život, „Nitferloren“ nam pripoveda o južnoafričkom starcu koji ne može da prihvati ono u šta se pretvorila njegova zemlja, dok zbirku zatvara pripovest „On i njegov čovek“ o starosti čuvenog Robinzon Krusoa.
Zgusnutost proznog izraza, kratkoća rečenica, njihova istovremena jasnost ali i ogromni podtekst koji se skriva iza njih, sve je to dobro poznata prozna tehnika Dž. M. Kucija. To se nastavlja i u ovoj zbirci priča. Kuci je nenadmašni majstor da ogromne i velike stvari, ponekad i čitave ljudske živote, smesti i opiše u samo par rečenica. I u isto vreme da u tu, samo prividnu, jednostavnost umetne i raspravu o filozofskim, društvenim, neretko i o političkim pitanjima. Tako jedan Kucijev junak promišlja u šta je pretvoren njegov svet: „To je jedina budućnost koju možete imati u Južnoj Africi, rekli su nam: da budete konobari i kurve ostatku sveta“. Svaka sličnost sa današnjom Srbijom je, naravno, sasvim slučajna. Isto tako, Kuci je majstor da velika pitanja o našem životu predstavi na nenadmašan način: „Nema ničeg lošeg u tome da čovek obavlja svoju dužnost. Dužnost pokreće svet, a ne ljubav. Ljubav je lepa, znam, lep dodatak. Iako ne i pouzdan, nažalost. Nema je uvek.“
Džon Maksvel Kuci, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Završava studije engleskog jezika i matematike, posle kojih počinje da predaje na nekoliko svetskih univerziteta. Debituje sa romanom „Zemlje sumraka“ (1974), a međunarodnu slavu mu donosi roman „Iščekujući varvare“. Napisao je preko deset romana, tri knjige autobiografske proze i nekoliko knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom samo još Piteru Keriju i Hilari Mantel) za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Godine 2003. je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Celokupni Kucijev literarni opus je objavljen na srpskom jeziku u izdanju „Paideje“ i „Samizdata B92“.
„Ne zgražavam se ja samo nad celokupnom istorijom nego nad sitnicama – lošim vaspitanjem, lošom gramatikom, bukom! Mene izluđuju sitnice, a ta vrsta sitnice koje me izluđuju baca me u očajanje. Tako su nebitne!“, govori Kucijeva junakinja Elizabet Kostelo o svojoj starosti. Fokusiranost na sitnice, grozničavost, neretko i potpuna džangrizavost, nešto su protiv čega ona ne može da se izbori. Ovo je još teže kada se uzme u obzir koliko je njen pređašnji život (opisan u Kucijevom ranijem romanu „Elizabet Kostelo“ i delimično u „Sporom čoveku“) bio bogatiji i drugačiji. Ona je, baš kao i skoro svi junaci iz ove zbirke, postala žrtva starosti. Bolesti, mentalnog opadanja, nerazumevanja savremenosti. Želje, te prevelike želje, iz pređašnjeg vremena su se sukobile sa nemogućnošću njihovog ostvarenja u starosti. Rezultat je krah. Kuci starost opisuje oporo, kao mučno vreme dugotrajnog propadanja i neminovne entropije koja nas guta. Ona je za njega nedostajanje vitalnog, onog što nas pokreće i čini naš život životom: „Nešto mi nedostaje, nešto u meni. Nekad sam umela da odvedem stvari korak dalje, ali nemam to više u sebi, tu sposobnost. Zupčanici usporavaju, svetla se gase. Mehanizam na koji sam se oslanjala da me odvede taj korak dalje kao da više ne funkcioniše. Ne zabrinjavaj se. To je priroda – način prirode da mi saopšti kako je vreme da se vratim kući.“ Možda je najveća ironija što ovako blistave i po idejama i stilskom izrazu skoro mladalačke priče Kuci piše na kraju sedme decenije svog života. Izgleda, ipak, da nije svaka starost ista. Književno stvaralaštvo Dž. M. Kucija nam to najbolje pokazuje.

Naslov: Staklena klanica i druge priče
Autor: Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2019
Strana: 128

Pročitajte i prikaze Kucijevih romana: „Zemlje sumraka“ i „Isusovo školovanje“,
kao i knjige pisama „Ovde i sada

Advertisements

2 мишљења на „Staklena klanica i druge priče – Dž. M. Kuci

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s