Đavolji nakot – Margaret Atvud

Priča o smrti knjige, još više o smrti književnosti, kako se čini, uvek je aktuelna tema. Kada je otkriven film mnogi su iskoristili tu priliku za lament o neminovnoj smrti literature. Ko bi, zaboga, gubio vreme na čitanje nekakvih knjižurina kada to vreme može da potroši na gledanje filmova? Priča se, još glasnije, nastavila sa širenjem televizije, docnije i interneta. Ipak, i možda nasuprot svemu tome, književnost i knjiga kao medij, o čemu je već pisano na ovoj stranici, ne samo da nisu nestali već su doživeli svojevrsnu renesansu. Statistički gledano, u istoriji naše civilizacije nikada se više nije štampalo knjiga, verovatno i čitalo. Ipak, i dalje se neprestano govori o smrti knjige. Zašto je to tako? Odgovor je lak. Književnost više nije u fokusu interesovanja. I to pre svega medijskog. Nekada su književnici, i uopšte umetnici, bili zvezde. Dikensove turneje, ponajviše po Americi, privlačile su ogromnu pozornost, podjednako i novac, koji se u današnjici jedino može meriti sa turnejama poznatih muzičara ili grupa. Isto tako, književnici su imali status neprikosnovenih veličina još za života. Primera radi, Dostojevskog je u posmrtnoj koloni ispratilo preko sto hiljada ljudi. Da, dobro ste pročitali, sto hiljada ljudi. Ili možda još bliži primer. Na nekadašnjoj Televiziji Beograd udarni termini su bili posvećeni umetnosti. O onome šta se da se danas prikazuje na televiziji ne treba trošiti reči. Zašto je to tako, isto je lako odgonetnuti. Svet se promenio. Umesto nekadašnjih prosvetiteljskih ideja o obrazovanju što šireg stanovništva, ustoličen je neoliberalni kapitalistički sistem. U kojem je, razume se, profit najveća svetinja. Kako Andrić u osam uveče ne donosi neku veliku gledanost, pušta se „ono što narod voli“. Suština svega je da se zarad profita, podjednako i zarad opstanka na vlasti, povlađuje sentimentima i estetskim svetonazorima najšire populacije. Tome i televizijski program ovakav kakav je, nakazna fontana na Slaviji i „gondola“ na Kalemegdanu, bestseleri Jelene Bačić Alimpić… No, da se vratimo na lamente o propasti knjige. I na onu tvrdnju da se ništa ne čita. Koja, još jednom, uopšte nije tačna. Tiraži knjiga su veći nego ikad, samo što to nije u medijskom fokusu. I još bitnije, baš kao i uvek, manjina čita, uostalom kao što je i manjina uvek konzument umetnosti. Književnost je bila, a uvek će i biti, ako ne govorimo o šundu, za one ljude koje žele da saznaju nešto više. Još tačnije, one za koje je pitanje zašto mnogo bitnije od pitanja kako. A to jedino književnost, kao i ostale grane umetnosti, mogu da nam pruže. Nema boljeg primera za to od večite popularnosti Šekspira. Zašto bi neko u današnjici čitao nekog dramskog pisca iz sedamnaestog veka? Pa upravo zbog toga što se danas, baš kao i pre pet vekova, postavljaju ista pitanja o našem životu koja je Šekspir maestralno obradio. To nam sjajno pokazuje i Margaret Atvud.
Feliksu, umetničkom direktoru jednog pozorišnog festivala, odavno ne cvetaju ruže. Posle smrti kćerke, dolazi još jedan težak udarac za njega. Feliks je, i to zahvaljujući intrigama njegovog pomoćnika, otpušten. On se povlači u osamu i posle velikog truda pronalazi posao u zatvoru. Njegov zadatak je da kroz igranje Šekspirovih drama pruži priliku zatvorenicima za rehabilitaciju. Ove godine je to „Bura“. I ne samo to. Ove godine u posetu zatvoru dolaze ljudi koji su Feliksu uništili život. Prilika za osvetu dolazi.
Izdavačka kuća „Hogart“, inače osnovana od strane Virdžinije Vulf i njenog supruga, došla je na ideju da povodom četiri stotine godina od smrti Šekspira napravi ediciju u kojoj bi najpoznatiji književnici današnjice smestili radnju Šekspirovih dela u savremenost. Jedna od njih je i Margaret Atvud. Za razliku od ostalih pisaca iz edicije (od kojih je poprilično zanimljivo Ju Nesbeovo viđenje „Magbeta“), Margaret Atvud ne prenosi doslovno zaplet Šekspirove „Bure“. Autorki su mnogo bitnije ideje i pitanja koja pred nas postavlja Šekspir, ali i šta ovaj velikan predstavlja za nas u današnjici. Rezultat je izuzetni roman koji pleni vešto izatkanom fabulom, sjajnim pozivanjem na Šekpira i ništa manjom elokvencijom.
Margaret Atvud je najznačajnija savremena kanadska književnica. Mladost provodi u Otavi, gde počinje da piše priče i pesme još u šestoj godini. U svojim delima vešto kombinuje istorijske motive sa uzbudljivim životnim pričama, a ne ustručava se ni da zađe i u polje naučne fantastike. Mnogi je povezuju sa feminističkim pokretom, kao i sa pokretom preispitivanjem pitanja kanadskog identiteta. Veliki je borac za zaštitu prirodne okoline i životinja. Dobitnica je desetina književnih nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija „Bukerova nagrada“ za roman „Slepi ubica“. Internacionalnu slavu joj donosi roman „Sluškinjina priča“, koji je nedavno zadobio izuzetnu adaptaciju u igranoj seriji istoimenog naziva. Napisala je preko petnaest romana, isto toliko zbirki pesama, nekoliko knjiga za decu, eseja, kao i filmskih scenarija. Margaret Atvud se bavi i pronalazaštvom. Patentirala je robotizovani sistem za pisanje. Na srpskom je objavljeno preko deset njenih dela.
„Mi smo građa od koje se prave / Snovi, i naš mali život nam je snom / Zaokružen“, govori Prospero, junak Šekspirove „Bure“. Baš kao i u Šekspirovom komadu, ta snolikost, koliko fantazijska, još više snolikost i nepostojanost ljudske sudbine, svoj izraz zadobija u „Đavoljem nakotu“ Margaret Atvud. Feliks, novi Prospero, posle pretrpljenih nepravdu konačno dobija priliku za osvetu. Ništa manje i moć, koja neminovno biva zloupotrebljena. Najbolje to sama Margaret Atvud izražava kroz rečenicu: „Može li čovek biti dobar samo u odsustvu moći?“ Sledeći Šekspira, Margaret Atvud sjajno izražava ambivalentnost naših postupaka i htenja, onaj čuveni stih iz „Hamleta“: „Jer ništa nije ni dobro ni zlo / Već ga takvim čini naše uverenje.“ Isto tako, u ovom romanu Margaret Atvud daje izuzetni omaž Šekspirom stvaralaštvu i to na najbolji mogući način. Ona Šekspira ne imitira tako što mu daje savremeno ruho, naprotiv, ona stvara novo književno delo. Kao što i ispisuje maestralno viđenje uloge literature u našem životu: „U tim njegovim davnim nastojanjima bilo je grozničavog očajanja, ali zar najbolja dela nisu nastala upravo iz očajanja? Zar umetnost ne predstavlja uvek izazov Smrti? Prkosno podignut srednji prst na ivici provalije?“ I da se vratimo na početak. Literatura nikada neće nestati, ne zato što su knjige nešto čemu se divimo, nešto što volimo ili nešto što nam pričinjava zadovoljstvo. Literatura neće nestati zato što jedino ona može da postavi velika pitanja o našem životu i postojanju. Pišući omaž Šekspiru, Margaret Atvud nam to najbolje pokazuje.

Naslov: Đavolji nakot
Autor: Margaret Atvud (1939-)
Prevela: Aleksandra Čabraja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 372

Pročitajte i prikaz romana „Alijas Grejs“ Margaret Atvud

Advertisements

Једно мишљење на „Đavolji nakot – Margaret Atvud

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s