Najbolji odgovor na pitanje odakle izvire humor nam je sasvim sigurno dao Frojd. On u knjizi „Dosetka i njen odnos prema nesvesnom“ koren humora vidi u svojevrsnom suprotstavljanju onome što nam je društvo nametnulo ili zabranilo. Suština humora, po Frojdu, je u otporu. On je način na koji se borimo protiv zabranjenog i još više sredstvo da olakšamo sebi bezizlaznu situaciju. Naravno, ovo ne važi za svakoga. Sposobnost za humor, još više za njegovo prihvatanje, je u direktnoj korelaciji sa našim duševnim zdravljem. Tako je, recimo, jedan od prvih znakova, opet po Frojdu, mentalnih problema nedostatak smisla za humor. Koliko ovo važi za pojedinca, još više je značajno za društvene sisteme i uređenja. U društvima u kojima vedrina i duhovitost nisu prisutni nešto duboko nije u redu. Još više u onim režimima koji zabranjuju humor. Da bi se shvatilo kakva je to duhovitost od koje se država, društvo ili religija straše moramo krenuti od početka. Biblija je, podjednako kao i skoro svi religijski spisi, u potpunosti lišena humora. U religiji, čija je srž pokornost božanskom biću i njegovim zemaljskim predstavnicima, mesta humora nema. On je moguća opasnost i subverzivnost koja nagriza srž verovanja. Najbolje nam to pokazuje rasprava u čuvenom Ekovom romanu „Ime ruže“ da li se Isus tokom svog života smejao. Ipak, humora je i tad bilo. Doduše, ne na račun crkve i države, ili ne bar javno. Humor je pučka zabava koja je za crkvu smrtni greh. Jovan Zlatousti, jedan od najvećih hrišćanskih svetaca, pozorišta sa komičnim komadima naziva „staništima sotoninim, pozornicama razvrata, školama obesti, kužnim slušaonicama prestupa“. Da bi bizarnost bila potpuna, neka pozorišta danas u Srbiji slave Zlatoustog kao svog sveca patrona. No da se vratimo na temu. Gde god je u prilici, hrišćanstvo potiskuje duhovitost. Čim uticaj hrišćanstva opadne, eto humora. Renesansa donosi Bokača i njegov „Dekameron“. Humanizam nam daje Rablea. Prosvetiteljstvo Voltera i njegovo čuveno delo „Kandid“. Humor, i uopšte duhovitost, postaju sredstvo, da se vratimo na početak i na Frojdovo shvatanje humora, pomoću kojeg se ukazuje na društvene anomalije. Gotovo je nemoguće nabrojati sve velike umove koji se koriste humorom, kasnije i ironijom. Tu su Džonatan Svift, Niče, Oskar Vajld, docnije Mark Tvejn, Hašek, naš Domanović… I veliki Umberto Eko.
U knjizi „Kako sam putovao sa lososom“ sabrani su članci i kolumne koje je Eko pisao nekoliko decenija za italijanske medije. U prvom delu knjige „Istinite priče“ on kroz sveprisutnu ironiju predstavlja događaje iz prošlosti, ali i prorokuje kako će izgledati budućnost. „Uputstva za upotrebu“, drugi deo knjige, su Ekov vodič kroz svakodnevni život. Kako slediti uputstva za upotrebu, koristiti prokleti ibrik, izvaditi vozačku dozvolu u paklu italijanske administracije ili putovati američkom železnicom – samo je mali deo Ekovih krajnje duhovitih uputstava. U preostala tri dela knjige date su Ekove parodije na klasičnu filozofiju, teorijske pravce, poznata književna dela, ali i niz literarnih zagonetki, nastavni plan za komparativnu irelevantost, kao i dva autobiografska članka…
Ekov nenadmašni humor u ovoj knjizi je neraskidivo povezan sa njegovom erudicijom. Suštinski, bez ove povezanosti knjiga i ne bi mogla da funcioniše. Parodirajući velika književna dela, filozofske pravce i istorijske događaje, Eko nam pokazuje suvereno vladanje neverovatnom količinom znanja i podataka. Onaj ko se poduhvati čitanja ove knjige to znanje isto tako mora barem u najmanjoj meri da poseduje, ne bi li shvatio sa čime se to Eko poigrava. Ipak, i pre nego što neko pomisli da je ovo dosadno štivo koje se zanima Džojsovim narativnim strategijama i Marksovim materijalističkim egzistencijizmom, a zaista govori o ovim temama, treba reći da su tekstovi u ovoj knjizi brevijar istinske duhovitosti sjedinjene sa izuzetnim stilom. Evo samo jednog dela Ekovog teksta koji nas upozorava na moguća žarišta zaraze: „Visokom riziku izlažu se i umirući koji ljube raspeće; osuđeni na smrt (ako sečivo giljotine nije, a bilo bi umesno da jeste, pre upotrebe dezinfikovano); siročad i nahočad koje zla opatica primorava da ližu patos, pošto im je prethodno vezala nogu za krevet.“
Umberto Eko je rođen u malenom italijanskom gradu pitoresknog naziva Aleksandrija. Nateran od oca, studira pravo, ali ga napušta i upisuje studije srednjovekovne filozofije. Doktorira na delu Tome Akvinskog. Počinje bogata akademska karijera, krunisana Ekovom naučnim radovima (prvenstveno „Otvorenim delom“) koji postaju udžbenici moderne teorije književnosti i semiotike. Objava njegovog prvog romana „Ime ruže“ pravi je kulturni zemljotres. Eko je do dana-današnjeg najtiražniji književni debitant svih vremena. Sledi niz ništa manje uspešnih romana, zahvaljujući kojima Eko zauzima mesto u panteonu najvećih svetskih savremenih pisaca. Pored sedam romana, objavio je i niz naučnih studija, nekoliko ilustrovanih monografija, polemičkih spisa, knjiga za decu, kao i stotine novinskih kolumni i napisa. Preminuo je u Milanu 2016. godine.
Obrazlažući zašto je napisao „Ime ruže“, Eko govori da „sadašnjicu poznaje samo posredstvom televizijskog ekrana, dok o srednjem veku ima neposredna saznjanja“. Čitajući ovo delo, svaki čitalac će shvatiti da to nimalo nije istina, naravno ako poverujemo da prethodna izjava nije samo ironija. Eko je sjajni hroničar savremenosti, ali u isto vreme i čovek koji je gleda sa distance i uvek sa ironijskim otklonom. Možda bi bilo najbolje reći da je on kritičar političke i društvene gluposti, iluzije o napretku, podjednako i dosade i neznanja u nauci i umetnosti koja je na sebe navukla ruho mudrog. Razume se, ta kritika je u ovoj knjizi izražena kroz duhovitost, najboljem otporu prema smrtnoj ozbiljnosti, krinki iza koje se uvek kriju nitkovluk ili tupost. Eko u ovoj knjizi pokušava da se probije kroz more gluposti i bedastoća sa kojima nas savremeni svet zasipa, a humor je tu samo sredstvo pomoću kojeg se razvija kritičko mišljenje. Baš kao što su to pre Eka činili i Tvejn, Hašek, Oskar Vajld i mnogi drugi. Najbolje nam to pokazuje Ekovo pismo sinu iz ove knjige u komе govori zašto će ga terati da se igra rata: „Zato ću ti, dragi Stefano, pokloniti puške. I naučiću te da se igraš vrlo složenih ratova u kojima istina nije nikada samo na jednoj strani (…) Izduvaćeš se dok si mlad, neće ti sve baš biti jasno, ali ćeš postepeno sticati sopstvena uverenja. (…) Ali ako zbog ukusa avanture, kada porasteš i dalje bude monstruoznih likova iz tvojih dečjih snova – veštica, šumskih duhova, armija, bombi i mobilizacija – možda ćeš već imati formiranu kritičku svest prema bajkama i naučiti da se kritički odnosiš prema stvarnosti.“
Naslov: Kako sam putovao s lososom
Autor: Umberto Eko (1932-2016)
Prevele: Mirjana Vlahović i Vesna Rakonjac
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2019
Strana: 239
Čitaonica, mesto za dobre knjige 