Ministarstvo boli – Dubravka Ugrešić

Pišući o psihologiji mase, Sigmund Frojd, otac psihoanalize, u članku „Grupna psihologija i analiza ega“ stvara kovanicu „narcizam malih razlika“. O njemu Frojd govori: „Upravo minorne razlike kod inače sličnih naroda čine osnovu za njihova međusobna neprijateljska osećanja.“ Ukoliko bismo tražili primer koji bi ovu Frojdovu tvrdnju potkrepio, to bi sasvim sigurno bili južnoslovenski narodi. Naravno, ne manjka ni drugih primera. Setite se samo večitog antagonizma između Rusije i Ukrajine. No, da se vratimo na nama bliži primer. Na narcizam, mada je prikladnije nazvati ga nacizam u ovom slučaju, malih razlika kod južnih Slovena. On je najvidljiviji u jeziku. Ne postoji osoba, ili barem ona koja je još uvek zdravorazumska, koja bi mogla da kaže da južnoslovenski jezici (izuzimamo tu bugarski, slovenački i makedonski) nisu jedan jezik, ako bismo ovo pitanje posmatrali isključivo racionalno. Dovoljan je samo jedan dokaz. Razumemo se. Ili još preciznije, ovi jezici imaju istu osnovu. Još tačnije, preko osamdeset posto jezičkog fonda je identično. Ta sličnost se u lingvistici naziva „policentrični standardni jezik“. Takav je, da uzmemo najpoznatiji primer, engleski jezik. Osnova je ista, ali postoje mnogobrojne verzije jezika, najčešće nacionalne. Tako se u Velikoj Britaniji, Australiji, Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama govori isti jezik sa, naravno, različitim varijantama. Ista situacija je i sa nemačkim, španskim, arapskim, francuskom… I svugde se, jedino ne izgleda kod nas, teži zajedništvu i što lakšem razumevanju. Vreme je da se vratimo na Frojdov narcizam malih razlika. Dok su o jeziku brinuli istinski velikani, težilo se jedinstvu. Dovoljno je pogledati spisak potpisnika Bečkog jezičkog dogovora, koji se smatra za trenutak nastanka srpskohrvatskog jezika. Među potpisnicima su Vuk Karadžić, Đura Daničić, Ivan Mažuranić…. Još impresivnija su imena potpisnika Novosadskog dogovora, koji je dao trajnu osnovu srpskohrvatskom. Tu su Ivo Andrić, Miroslav Krleža, Veljko Petrović, Milutin Milanković, Branko Ćopić, Gustav Krklec, Aleksandar Belić, Vladan Desnica… Onaj manje impresivni spisak je izvođača radova na rušenju tog jezika. Duhovni oci (miloševići, tuđmani, izetbegovići i raznorazne barabe i podlaci) sa izvršiocima posla (sitnim lingvističkim dušama i književno-narikačkim literatima) su stvorili zasebne jezike. One koji postoje više od dve decenije. I eto ponovo Frojda. Na čemu su te sitne duše zasnovale svoje jezike? Razume se, na razlikama. Da li se kaže kruh ili hleb, zarez ili zapeta i na sličnim banalnostima. I na, naravno, mnogo krvi i patnje. O svemu tome je Dubravka Ugrešić napisala izuzetan roman.
U središtu romana „Ministarstvo boli“ nalazi se lik mlade naučnice Tanje Lucić. Prinuđena da usled ratnog ludila napusti Zagreb, ona odlazi u Amsterdam. Igrom slučaja, dobija profesorsko mesto na univerzitetu. Predavaće srpskohrvatski jezik. Da bi sve bilo još čudnije, njeni učenici su isključivo ljudi iz Jugoslavije. Svesna da su oni samo tu kako bi lakše dobili holandsku boravišnu vizu, Tanja im pristupa na specifičan način. Ona želi da im olakša emigrantski život tako što će zajedno sa njima evocirati uspomene na bivšu zemlju. Naravno, njoj na pamet ne pada kakvu će to Pandorinu kutiju užasa otvoriti.
Ilegalcima se nije znao broj. Bilo nas je posvuda. I ničija priča nije bila ni dovoljno osobna, niti dovoljno potresna. Jer ni sama smrt nikoga više nije potresala. Bilo ih je previše, tih smrti“, piše Dubravka Ugrešić u ovom romanu i u isto vreme daje najbolju karakterizaciju svojih junaka. To su patnici, umorni od svoje patnje. Štaviše, zasićeni su tom patnjom. Dubravka Ugrešić je nenadmašni majstor da prodre duboko u njihovu nutrinu i da skrivene traume sukobi sa vremenom u kom se nekako pokušava nastaviti dalje. Majstorska psihologizacija je sjedinjena sa sjajnim stilom, koji leluja od ganutosti nad silnim nesrećama junaka romana, pa sve do istinske duhovitosti i ništa manje ironije. Najbolje to pokazuje rečenice iz usta jednog od junaka: „Ti naši pjesnici su ko grobari, jebomepas, stalno nekoga vraga zakopavaju i otkopavaju. Sve su to faking darkeri. Tak si je jedan najprije zacrtal teritoriju (Ovde su zasijani moji mrtvi…), a onda je krenul kopat (Zovem vas, moji mrtvi…)… Odi u pizdu materinu, mislim si. Di su samo našli toga frika, od njega bi se i Stiven King splašil. Jedva sam došel k sebi, kad ti ide drugi frik (Ogledala strave ukažite sliku bez uža oko vrata. Krv, krv, krv moja vrišti u ovoj zemlji Hrvata). Uf, jeboteee…“
Dubravka Ugrešić, jedna od najistaknutijih postjugoslovenskih književnica, je rođena u Kutini. Po završenim studijama radi na Institutu za nauku o književnosti u Zagrebu. Njen prvi roman „Štefica Cvek u raljama života“ joj donosi jednodušna priznanja kritike. Ovaj roman je kasnije adaptiran u kultni film „U raljama života“ Rajka Grlića. Prva je žena koja je dobila NIN-ovu nagradu i to za delo „Forsiranje romana-reke“. Tokom devedesetih je jedan od najistaknutijih protivnika novog hrvatskog režima. Posle orkestrirane medijske harange, brojnih pretnji i napada, Dubravka Ugrešić se seli iz Hrvatske 1993. godine. Otada živi u Amsterdamu. Predavač je na nekoliko univerziteta, a njene članke i eseji objavljuju brojni svetski mediji. Romani „Muzej bezuvjetne predaje“ i „Ministarstvo boli“ joj donose internacionalnu slavu i niz priznanja. Autor je i nekoliko knjiga za decu, kao i zbirki priča i eseja. Dela su joj prevedena na skoro sve evropske jezike.
„Moji đaci su dobro znali da se ne radi samo o metafori, nego da iza tih naših jezika zaista stoje vojske. Na tim našim jezicima zaista se klalo, ponižavalo, ubijalo, silovalo i protjerivalo. Bili su to jezici koji su zaratili držeći da su nespojivi, možda baš zato jer su bili neodvoljivi“, govori glavna junakinja „Ministarstva boli“. Što je i suština romana. To je koliko pokušaj evokacije jugoslovenskog iskustva, najbitnije od svega Dubravka Ugrešić ga ne sentimentalizuje, još više iskanje načina da se život nastavi posle ratnog ludila. Naizgled jednostavno, ali u stvarnosti nimalo lako. Dubravka Ugrešić to pokazuje kroz lelujanja svojih junaka, ništa manje i kroz njihove antagonizme, repove onoga što se odigralo u zemlji iz koje su izbegli. Ipak, jedna stvar ih povezuje i čini neodvojivim. To je isti jezik. Onaj koji je nekada svedočio o zajedništvu i pokušaju da ovaj prostor učini boljim, a koji je sada samo sredstvo da se prenese užas poraza. Najbolje to izražava jedan junak iz ovog sjajnog romana: „Dok ste govorili o povijesti književnosti, propustili ste glasno reći da je sva ta vaša književna povijest pretvorena u tonu ugljena, stvarnu i simboličnu, i to u onom času kada je srušena sarajevska nacionalna knjižnica! Knjige su bacane u kontejnere za smeće, knjige su gorjele, drugarice! I to je stvarna kulturna povijest jugonaroda. Palež.“

Naslov: Ministarstvo boli
Autor: Dubravka Ugrešić (1949-)
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd, 2009
Strana: 290

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s