Tuđa kost – Sanja Savić

Pored mnoštva stvari koje nam književnost pruža – tu je najpre užitak u čitanju, ali i saznajna vrednost literature i mogućnost uživljavanja u tuđe sudbine – ona nam daje još jedan dar. To je mogućnost da kroz istoriju literature pratimo i razvoj naše civilizacije. Literatura nam omogućuje da prodremo u istoriju o kojoj se gotovo ništa ne zna. Takav je slučaj sa položajem žene u našoj istoriji. Kroz celi srednji vek žena je skoro nepostojeća za literaturu. Oni retki izuzeci su priče o vladarkama. Ako to nije panegirik njihovom vrlinskom životu, ponajviše onda kad završe u manastiru (najbolji primeri su kneginja Milica i monahinja Jefimija), to je onda priča o spletkama i nepočinstvima. Tako Grigorije Camblak nesrećnu Simonidu, žrtvu Milutinovog ludila (tolikog da pojedini istoričari govore da je Milutin Simonidu napastvovao u osmoj godini života), naziva preljubnicom. Ista matrica se nastavlja i u kasnijem periodu. Jedan od najamblematičnijih likova je prokleta Jerina. Ona je zla, ohola i surova vladarka, nemilosrdna prema narodu, razume se i preljubnica. Narodna poezija nam isto tako pokazuje kakav je položaj žene u tadašnjem vremenu. Ona može da bude dobra žena, okrenuta isključivo domu i porodici (kakva je na primer majka Jevrosima), ili zla žena, preljubnica i nemoralna rospija (opet amblematični lik Anđelije, supruge Banović Strahinje). Ovo se ne menja ni u kasnijoj literaturi. Ženski likovi u romantizmu i realizmu su stereotipni i nastali po istoj matrici. To je ili poetski objekt (ona je divna, nežna i nevina, a on žudi za njom) ili moralistički primer dobra ili zla. Suština je da je žena zapostavljena i čisti dekor u muškom svetu. Na sreću, pojavljuju se prve žene književnice. Kroz stvaralaštvo Milice Stojadinović Srpkinje, Anđelije Lazarević i Milice Janković pomalja se novi lik žene. Naravno, muški svet je i dalje neprikosnoven. Najbolje nam to pokazuje odnos prema ovim književnicama, baš kao i njihov odlazak u potpuni zaborav. Ipak, pojavljuju se ubrzo i prve umetnice koje zadobijaju priznanja javnosti. Naravno, napada ne manjka. Tako se Branislav Nušić u komadu „Uljež“ ruga prvim feministkinjama, a Ksenija Atanasijević trpi užasne pritiske i napade. Ipak, povratka nije bilo. Isidora Sekulić i Desanka Maksimović u predratnom periodu to pokazuju. Kasnije im se pridružuju, da pomenemo samo neke: Svetlana Velmar-Janković, Dubravka Ugrešić, Milica Mićić Dimovska, Mirjana Novaković, Mirjana Mitrović… Stari svet je nestao i žena je napokon prestala da bude samo dekor u literaturi. Putem ovim književnica ide i Sanja Savić.
Roman „Tuđa kost“ je pripovest o tri žene. To je na prvom mestu priča o naratorki, ali i o njene dve babe. Dve vremenske ravni – prva je vreme u kom junakinjine babe odrastaju, pronalaze prve ljubavi, udaju se i dobijaju decu; a druga sadašnjost u kojem glavna junakinja mora da pronađe svoje mesto – neprestano se sastavljaju i prožimaju. Koliko je ovaj roman priča o nutrini tri junakinje, još više je to pripovest o tužnim vremenima bede, ratova i izbeglištva.
„Tuđa kost“ nam predstavlja uzavreli svet tri žene. Suočene sa emotivnim padovima, dilemama i pogrešnim odlukama, neretko i užasnim prilikama i stradanjima, one ipak istrajavaju. Njihove živote Sanja Savić prikazuje kroz odlično pripovedanje, protkano emotivnim nabojem i istinskim poetskim biserima. Takve su i ove rečenicom okovane užasom, još većim kada nam dođe u svest da ovo jedna majka izgovara svojoj kćerki: „Đe si pristala? Meni? Sebi? Da si bar muško. Kome da te nosim? Otac da te ne vidi, sestra da te ne poznaje. Majka da te ne voli, dijete da oplačeš. Ljubav da ti ne vraćaju, suze tvoje da ih ne rastope. Da ne vidiš ni sunca ni kurca ni detelinu sa četiri lista. Svekrva da te rastrga, snaja da te mrzi. Drugaricu da nemaš. Radost da ti izmiče, osmijeh da te ne gleda, podove da svojim brišeš. Voda da te opere, lice da ti nestane, i poslije, grob da te pritisne teže od života. Tuđa kost u svakoj kući da budeš. Pogleda da ne digneš, jado jedna, kud nisam skapala dok sam te rađala, bog da me vidi, pa i tebe da gleda, kad mi te je dao.“
Sanja Savić je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“ i „Vrijeme vašara“, roman „Neoštrine“ i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Uzevši u obzir činjenicu da svako od nas ima po dvije babe, čiju sreću ili nesreću treba da ponovi, zapitala sam se kako bi bilo da stvorim njihovu sreću, a potom uzmem sebi ono što mi odgovara“, piše Sanja Savić na početku ovog romana. Upravo to ponavljanje, najčešće pogrešnih izbora i nesreće, koliko lične nesreće još više one na koju nas vreme nagoni, je i potka ovog romana. „Tuđa kost“ je priča o neprilagođenosti, ali i pokušajima da se pronađe svoje mesto u svetu u kom se živi. To je još teže kada se uzme u obzir da je ovo priča o ženama. Njihov put kroz svet koji ženi nimalo nije naklonjen, oivičen brojnim nepravdama i užasima istorije, kakav je užas istorije uvek kod nas, predstavljen je maestralno. Bez patetike i, još bitnije, bez povlađivanja, ali sa mnogo ljubavi prema svojim junakinjama, Sanja Savić je ispisala roman koji nam prikazuje nimalo laku sudbinu tri žene. Baš kao što sudbina žena nikad nije bila laka na ovim prostorima. Ako ništa drugo, danas su te sudbine barem dostojno predstavljene. Najbolje nam to pokazuje Sanja Savić u ovom sjajnom romanu.

Naslov: Tuđa kost
Autor: Sanja Savić (1988-)
Izdavač: Arete, Beograd, 2019
Strana: 151