Serotonin – Mišel Uelbek

Praviti ovakvu vrstu podele je nezahvalan posao. Ponajviše zato što ona do sada nije bila predmet nekog većeg proučavanja. Ali da ipak probamo. Ukoliko bismo pokušali da napravimo podelu pisaca na osnovu one sada već opštepoznate Jungove karakterizacije ličnosti, velika većina literata bi sasvim sigurno bili introverti. Da budemo odmah načisto, ovo se isključivo odnosi na javne istupe. Sam čim stvaranja je duboko introvertan čin. Gotovo da ne postoji pisac koji može da stvara okružen gomilom ljudi, ako izuzmemo one romantičarske mitove o pesnicima koji pišu pesme po kafanskim salvetama. Ovde je reč o onome šta se dešava nakon stvaranja. Pisci su ljudi, jedan od retkih istinitih stereotipa, koji su uglavnom zatvoreni u sebe i u svoj svet. Koliko je to duboka potreba (možda je najbolji primer Borislav Pekić koji je emigrirao u London ponajviše zato što je tražio prostor i vreme u kom bi mogao da na miru stvara), još više je to želja za zaštitom privatnosti. Takav je, da opet uzmemo najočitiji primer, Ivo Andrić. Namerno izgrađena slika nedostupnog čoveka bila je daleka od istine. To nam najbolje pokazuju svedočenja Andrićevih poznanika i prijatelja. Krinka nedostupnosti bila je brana od nasrtljivog sveta, onakvog kakav je na Balkanu sveprisutan. S druge strane stoje pisci koji se ne straše javnog nastupa. I ne samo to. Njih je, čini se, nemoguće zamisliti bez javnog delovanja. Najpoznatiji je svakako Tolstoj. Neverovatna književna karijera, ona koja i danas izaziva apsolutno divljenje, Tolstoju nije bila dovoljna. On je želeo da bude učitelj. I ne samo to, Tolstoj je hteo da bude prorok i vođa. Svedok tome su knjige i spisi iz njegovih poslednjih godina, ako ćemo govoriti iskreno – pamfleti i škrabotine kada se uporede sa titanskim “Ratom i mirom”. I tu nastupa problem, bezbroj puta viđen do sad. Književnost nestaje i ustupa mesto javnom radu. Najčešće su to jalove političke rasprave, one u kojima se pisci po količini sujete opasno približavaju operskim divama, i, što je još gore, ta jalovost sjedinjena sa sujetom jede njihovo stvaralaštvo. Ako ćemo tražiti primer za ovo to bi svakako bio Dobrica Ćosić. Ipak, postoji i treća grupa pisaca. Onih kod kojih se introvertnost neprestano prožima sa ekstrovertnošću, još tačnije – to su slučajevi u kojima je gotovo nemoguće razlučiti gde se završava književnost, a gde počinje stvarni život. To su ljudi koji, možda je tako najbolje reći, žive ono što su napisali. Ili to afektiraju, želeći da stvore takvu sliku. Jedan od takvih pisaca je i Mišel Uelbek.
Floren-Klod Labrus, glavni junak novog Uelbekovog romana, nalazi se na životnoj prekretnici. Njegova veza sa znatno mlađom Japankom Juzu je pred prekidom. Koliko je to posledica Juzuinog neverstva, još više je to junakov krajnji zbir očaja, depresije i nezadovoljstva sopstvenim životom. Labrus odlučuje da pobegne. Prateći njegov put od samačkih hotelskih soba, obavezno pušačkih, pa sve do daleke francuske provincije, Uelbek nam daje epsku sliku propasti. To je najpre propast junakovog života, ali ništa manje i sveta onakvog kakvog smo ga dosad poznavali, ponajviše savremene Francuske.
Već dobro poznatu narativnu strategiju, sredovečnog čoveka sukobljenog sa užasima očaja, Uelbek zadržava i u ovom romanu. Događaji i radnja su najčešće samo neophodni dekor i prilika za šlagvort. A taj šlagvort su brojni esejistički pasaži. To su na prvom mestu zapažanja, najčešće istančana samopsihologizacija, o nutrini glavnog lika romana. Ne i manje bitno, to je i priča o politici, društvu, kulturi, svemu onome što čini svet u kom živimo. U ovom slučaju to je ponajviše priča o mestu muškarca u savremenosti: “Muškarci, generalno, ne umeju da žive, oni sa životom nikada nisu zapravo na ‘ti’, nikad se ne osećaju ugodno u svojoj koži, pa se zato upuštaju u razne poduhvate, manje ili više ambiciozne, manje ili više grandiozne, kako ko već, i onda u tome, uglavnom, pretrpe neuspeh i dođu do zaključka da bi bolje uradili da su, sasvim jednostavno, živeli, ali uglavnom tada biva već prekasno za sve.”
Mišel Uelbek, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, je rođen na ostrvu Reinion blizu Madagaskara. Debituje kao pesnik i autor studije o H. P. Lavkraftu. Njegov roman-prvenac “Proširenje područja borbe” mu donosi pažnju kritike i publike. Sledi niz romana (“Elementarne čestice”, “Platforma”, “Mogućnost ostrva”, “Karta i teritorija” i “Pokoravanje”). Za njih dobija izuzetne kritike, niz priznanja (među kojima je i Gonkurova nagrada), ali i nebrojane napade. Autor je i nekoliko zbirki poezije, kao i knjiga prepiski.
Uelbekov fenomen je gotovo nemoguće objasniti. Najpre treba odgonetnuti šta je namerno izgrađena slika, a šta istina. Što je suštinski nemoguće. Sam Uelbek je to zamešateljstvo napravio. Njegovi stavovi, apsolutni otpor političkoj korektnosti (što mu je donelo prezir liberalne javnosti) sjedinjeni su sa koketiranjem sa istom tom politički korektnom elitom. Ideološke pozicije, neretko bliske desnici, se za čas promene i pretvore u svoju suprotnost. Čak i Uelbekov imidž, onaj javni nastup sa početka teksta, je u “službi radnje”. Uelbek je, baš kao i likovi iz njegovih knjiga, kapriciozan, sklon ekscesu i skandalu. I kako onda shvatiti stvaralaštvo čoveka koji je svoj lični život spojio sa literaturom koju stvara? Pa, možda je najbolje čitati tu literaturu, zaboravljajući silne skandale, čudne stavove i ekscentričnost pisca. Ukoliko to zanemarimo, pred nama se, u ovom slučaju, ukazuje sjajno napisan roman. I još bitnije, odlično opisan unutrašnji svet zbunjenog i umornog čoveka. Ideologija i politika su davno izgubile svaki smisao. Baš kao i svako, suštinski efemerno, zadovoljstvo ovoga sveta. Ostaje samo iskanje za ljubavlju, ono što jedino može da spasi čoveka u današnjici: “Spoljni svet bio je surov, nemilosrdan prema slabima, taj svet gotovo nikad ne ispuni ono što je obećao, a ljubav ostaje jedino u šta se, možda, još može verovati.”

Naslov: Serotonin
Autor: Mišel Uelbek (1958-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 304

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s