Pored ljudi, jedan grad gradom čine i zgrade, ulice, parkovi, ništa manje i kanalizacija, vodovod, parkinzi… Ipak, ono što se najčešće previđa, pokušajte primera radi samo da zapitate nekoga šta to grad čini gradom – i skoro sigurno će taj odgovor izostati. A to je kontinuitet. I tu dolazimo da paradoksa. Nešto čime se hvalimo i što nam predstavlja stvar za ponos je u isto vreme skrajnuto i prepušteno potpunoj nebrizi. I ne samo njoj. Istorijsko nasleđe je neretko predmet najbezočnijeg uništenja. Nema boljeg primera za to od Beograda. Bez namere da se, barem na ovome mestu, upuštamo u političke sporove, iako se to čini nemogućim – naprosto politika, a pod tim se pre svega misli na dnevnu politiku, je postala toliko sveprisutna da se bez nje ne može govoriti čak ni o onim temama gde ona nikako ne sme da bude prisutna. U pitanju je pravljenje potpuno novog lica grada. Ipak, pre nego što počnemo da govorimo o sadašnjosti, treba se vratiti u prošlost. Beograd je imao to prokletstvo da za svoje glavare kroz čitavu istoriju ima ljude koji misle da svet počinje od njih. Za polaznu tačku uzmimo barokni Beograd. Jedna od odredbi Beogradskog mira 1739. godine je bila rušenje svega što su Austrijanci za vreme svoje vladavine sagradili. Sem par kuća, koje su danas najstariji stambeni objekti u Beogradu, ostala je sačuvana samo Doksatova fortifikacija Beogradske tvrđave. Istorija se ubrzo ponovila. Jedan od prvih poteza srpskih vlasti posle odlaska Turaka je bilo rušenje osmanskih građevina. Preživela su samo dva turbeta, Bajrakli džamija i jedna stambena kuća. To se nastavlja sve do Drugog svetskog rata. Umesto turske kasabe teži se stvaranju drugačijeg, najbolje rečeno – modernog Beograda. Sve dok ne dođe do još jedne promene. Dolazak nove, revolucionarne vlasti 1944. godine prati još jedna promena paradigme. Umesto obnove starog gradskog jezgra počinju da se podižu betonske grdosije, tamo gde im nije mesto. Devedesete su metastaza ludila. Ono malo preživelih starih kuća se nemilice ruši ne bi li se sagradile nakaze. I polako dolazimo do današnjice. Nekakve “gondole” na Kalemegdanu, zamislite samo nakazne betonske stubove visoke četrdeset metara zabodene u nekoliko milenijuma stare iskopine, i tržnog centra podignutog na savršeno očuvanoj ulici iz perioda rimske vladavine gradom. I nije to kraj. Najveće ludilo se tek sprema. Na mestu rimskih termi u Studentskom parku, neprocenjivom kulturnom i istorijskom blagu, gradiće se podzemna garaža. Ono što se nekako i pored svih ratova i ludila sačuvalo, dokrajčiće novi vandali. Ipak, postoje i ljudi koji se o istoriji grada brinu. Ako već ne mogu da vrate srušene građevine, onda će im barem vratiti život. I to kroz književnost. Baš kao što to čini Nenad Novak Stefanović.
Druga je polovina dvadesetih godina. Mladi inspektor Krsta Pavlović, učenik Arčibalda Rajsa, posle prve i poprilično slavne istrage opisane u knjizi “Ubistvo u Kapetan Mišinoj”, dobija novi slučaj. U staroj patrijaršijskoj pekari ubijen je profesor arheologije Najdan Lukić. Potraga za profesorovim ubicama će inspektora sukobiti sa zaverenicima u krugu crkve. Ulozi su veliki. Profesor Lukić je otkrio nešto što bi moglo da u potpunosti promeni istoriju crkve. Mladi inspektor mora da se uhvati u koštac sa ovim otkrićem, ali i da pronađe profesorove ubice.
Čitati “Jedno ubistvo u Patrijaršiji” je pravo uživanje. To je na prvom mestu sjajno napisana priča. Odlično vođena radnja, misterije, furiozna potraga za ubicama i zavere – sve to pronalazi mesto u ovom romanu. Ne i manje bitno, autor je sjajno predstavio nutrinu inspektora, inače nesvršenog bogoslova, sa večitom raspolućenošću između verskog idealizma i poprilično krvave stvarnosti. Na to se nadovezuju i odlični dijalozi, često protkani velikim pitanjima. Takvo je i pitanje o “nebeskoj Srbiji”. U ovom slučaju poprilično zlokobnoj: “Nebeska Srbija pobeđuje tako što daje pravo svom izaslaniku na zemlji da u njeno ime deli pravdu izdajnicima vere.“
Nenad Novak Stefanović, pisac, novinar i istraživač, je rođen u Beogradu. Bio je glavni urednik nekoliko magazina i časopisa. Trenutno radi u „Politici“ u kojoj piše o istoriji beogradskih zdanja u rubrici „Jedna kuća jedna priča“. Objavio je niz romana („Darovi mrtvih“, „Doktor sluša sving“, „Dijalog na Dunavu“, „Svetlarnik“, „Ubistvo u Kapetan Mišinoj“…) i istorijskih studija („Jedan svet na Dunavu“, „Muzeopisi“…), kao i dve knjige o Beogradu („Beograd kroz ključaonicu 100 kuća“ i „Ljubavni vodič kroz istoriju Beograda“).
Baš kao i u slučaju Nesbea, o čemu smo na ovom mestu već pisali, Nenad Novak Stefanović pomera granice žanra. Trilerski zaplet je tu, isto tako i krvavo ubistvo, misterije, zavere… Za nekoga ko samo to od knjige traži – sasvim dovoljno i zadovoljavajuće. Ipak, ono što je najveća vrednost ove knjige je oživljavanje, da upotrebimo Pekićeve reči, mrtvaca istorije. Nenad Novak Stefanović je svoje ogromno znanje o istoriji Beograda utkao u ovaj roman. Čitajući “Jedno ubistvo u Patrijaršiji” mi se selimo u Beograd koji grabi novim pravcem posle silnog ratnog pustošenja. Taj novoizgrađeni Beograd će kasnije nestati u novim ratovima i mirnodopskim “preuređenjima”. Nenad Novak Stefanović nam daje sjajnu sliku tog nestalog Beograda. I ne samo to. Kroz ovaj, ništa manje i kroz prethodni roman o inspektoru Krsti Pavloviću mi pratimo istoriju gradnje i razgradnje jednog grada. Suštinski, Nenad Novak Stefanović nam daje sliku kontinuiteta, ali ne kontinuiteta razvoja već propasti. Možda deluje iluzorno, ali jedino što može da nas danas spasi od novog vandalizma je svest o istoriji grada i bogatstvu istorijskog nasleđa koje se nemilice uništava. Najbolje to izražava junak ovog romana: “Vidite šta se dešava oko nas. Kolika gromadna pečurka laži raste. Ovaj narod će spasti istina, ako mu išta može pomoći da izađe iz uživanja u laži.“
Naslov: Jedno ubistvo u Patrijaršiji
Autor: Nenad Novak Stefanović (1961-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 324
Čitaonica, mesto za dobre knjige 