Izvod iz knjige rođenih – Mark Tompson | Čitaonica, mesto za dobre knjige

„Kovali su zaveru usred Evrope. (…) Reč je o ljudima koji pripadaju različitim plemenima, propovedaju različite vere i govore različitim jezicima. Doneli su čudnu odluku da budu razumni. Odlučili su da zaborave međusobne razlike i istaknu sličnosti“, piše Borhes u priči „Zaverenici“. Reč je o Švajcarskoj. Ovaj dogovor, ili zavera kako je naziva Borhes, se odigrao davne 1291. godine. I začudo, taj sporazum i danas, posle skoro osam vekova, savršeno funkcioniše. Sličan primer su Sjedinjene Američke Države. Konglomerat različitih nacija, ništa manje različitih država, se sastavio u zemlju koja je danas najmoćnija sila na svetu. Poenta je da se jedino kroz jedinstvo različitosti može doživeti napredak. Nema boljeg svedoka tome od Jugoslavije. Sve republike, izuzev možda Slovenije, nastale posle smrti Jugoslavije su ništa drugo nego bedne skupine koje sebe vole da nazivaju državama. Ograničeni suverenitet (uvek je tu neki gospodar sa strane), užasno loše ekonomske prilike, pad standarda, ništa manja kulturna i civilizacijska stagnacija – samo su mali deo slike. Jugoslavija, sa svim svojim manama, je i dalje nedostižni san. Primera radi, Srbija će morati da sačeka još najmanje deceniju da bi dostigla stepen ekonomskog blagostanja koji je imala 1989. godine. Ipak, ako se pomene ponovno pravljenje Jugoslavije, odmah će iskočiti hor bukača koji će to okarakterisati kao potpunu ludost i bezmalo zločin. Možda je to i odgonetka tako neslavnog kraja Jugoslavije. Najjednostavnije rečeno, svi bi hteli privilegije, materijalno bogatstvo najpre, ali niko ne želi obaveze. A ta obaveza, opet najjednostavnije rečeno, je poštovanje drugih. I onaj, borhesovski, pokušaj da se zaborave međusobne razlike i istaknu sličnosti. Da polako pređemo na stvar. Neuspeh Jugoslavije, pored mana političkih uređenja (i u jednoj i u drugoj Jugoslaviji su to bile diktature zasnovane na kultu ličnosti, a takve diktature nikako ne uspevaju da se održe posle smrti diktatora), je proizašao iz nemogućstva stvaranja jugoslovenske „nacije“. To je najpre pokušao da učini kralj Aleksandar brisanjem nacionalnih teritorija i stvaranjem banovina po ugledu na američke savezne države. Ništa uspešniji nije bio ni pokušaj da se to učini posle Drugog svetskog rata. Najbolje to pokazuje popis iz 1981. Jugoslovena po nacionalnoj pripadnosti je bilo samo pet posto. Razlaz je bio neminovan, jer niko zajedničku državu nije hteo da brani. A u tom razlazu najveće žrtve su bili ljudi koji su iskreno verovali u jedinstvo jugoslovenskih naroda. Jedan od njih je bio i Danilo Kiš.
Kao predložak ove knjige, ili još jednostavnije rečeno – polazna tačka, je uzet Kišov autobiografski tekst „Izvod iz knjige rođenih“. Svako poglavlje ove knjige je zapravo tumačenje i razrada Kišovog teksta rečenicu po rečenicu. Mark Tompson tako stvara sjajni prikaz života svog junaka od porekla majke i oca, detinjstva obeleženog ratnim stradanjima, kasnijeg studiranja i književnih početaka, slave koju Kišu donosi roman „Peščanik“, ali i hajke posle objavljene zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“. Nije zaobiđen ni Kišov francuski egzil i potonja smrt, kao i nestanak zemlje kojoj je pripadao. Poglavlja o Kišovom životu prate i sedam interludija u kojima je data sjajna analiza njegovih najpoznatijih dela.
Ukoliko bismo tražili najslabiju tačku srpske kulturne scene, to bi svakako bilo ono što se podvodi kao biografski žanr. Takva dela su kod nas gotovo nepostojeća. Ili su to prigodne hrestomatije, uglavnom skrojene prilikom godišnjica, ili dozlaboga dosadna posmrtna slova. Taj nedostatak nadomešćuje Mark Tompson. On istraživanju Kišovog života pristupa na izuzetan način. To je najpre proučavanje svakog segmenta Kišovog književnog dela, ništa manje i života. Impresivna je lista Tompsonovih sagovornika (od Marine Abramovič, Salmana Ruždija, pa sve do Kišovih prijatelja iz detinjstva), ali i putovanja u kojima Tompson, skoro kao detektiv, traga za svakim korakom u životu svog junaka. Rezultat je izuzetno biografsko delo koje dostojno predstavlja nenadmašno delo i život Danila Kiša.
Mark Tompson je rođen u Šefildu. Studira englesku književnost na Univerzitetu Kembridž. Početkom devedesetih postaje novinski izveštač iz Jugoslavije za nekoliko svetski poznatih medija. Autor je dve knjige o ratu u Jugoslaviji: „Kuća od papira: Kraj Jugoslavije“ i „Kovanje rata: Mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini“. Posebno zapažena je bila njegova istorijska studija „Beli rat: Život i smrt na italijanskom frontu 1915-1919“. Za knjigu „Izvod iz knjige rođenih“ je dobio niz istaknutih priznanja. Važi za jednog od najboljih zapadnih poznavalaca jugoslovenskog prostora.
Kiš je za Aleksandra Hemona: „uzor cele generacije mladih pisaca u bivšoj Jugoslaviji, čiji moral osvetljava mrak nacionalnih kultura“. Upravo ovaj deo rečenice o moralu koji osvetljava mrak nacionalnih kultura je i ključan. Iako o Jugoslaviji i jugoslovenskom pitanju Kiš nikada nije eksplicitno pisao, priča o jugoslovenskom iskustvu je ono što Kiša određuje. Rođen u čudnovatom braku Jevrejina i Crnogorke, sam Kiš sebe naziva „etnografska retkost“, odrastao i razvijao se u duhu zajedničkog jezika, a kasnije i doživeo književni trijumf u upravo tom jeziku, Kiš je možda najbolji primer onoga što je jugoslovenstvo moglo da pruži. Mala digresija: umesto Kiša i Andrića, mi smo izabrali raznorazne ludake tipa miloševića, tuđmana, karadžića, izetbegovića i njima slične bratije (mala slova nisu pravopisna greška). Ali, Kiš nije samo to. On je i gorljivi antinacionalista, još veći antikomunista, borac za slobodu, čovek koji je težio jedinstvu različitosti, na kraju – on sam je bio najveće jedinstvo u različitosti. Priču o takvom čoveku Mark Tompson donosi maestralno. Izuzetno je to istraživanje, krunisano sjajnom sintezom života jednog istinskog književnog genija. Najbolje to sam Tompson izražava: „Opsednut pisanjem, politikom i slobodom umetnosti u odnosu na politiku, strastveni antikomunista i antinacionalista, Danilo Kiš je bio čovek liberalnih shvatanja i jakih emocija. Bio je svojevrsna etnička anomalija, sekularni polujevrejski gnostik, biće progonjeno gubitkom, predano instinktu i žudnji, boem koga je samo njegov poziv dovodio u red. Iz sukoba sa samim sobom i s društvom kojem je pripadao, Kiš je destilovao četiri-pet moćnih knjiga, pišući i ispravljajući ih u usamljeničkom zanosu, sažimajući ih do krajnosti, i postao ‘genije konkretnog vremena, mesta i iskustva’.“