Dunav – Klaudio Magris

Već decenijama se, pogotovo u poslednjim godinama, govori o propasti Evrope. Prošlo je vreme evrocentrizma, „stara dama“ je na izdisaju, sprema se novo doba… Sve su to bezbroj puta ponovljene priče, i to iz usta uglednih profesora, ništa manje političara, ali i, kako se čini, pijačnih prodavaca i kibicera sa raznoraznih internet foruma i društvenih mreža. Neko sa strane, ne mora da to bude onaj poslovični Marsovac, bi pomislio da je u Evropi nastupio pomor, neka nova burbonska kuga. Istina je, pak, znatno drugačija. Ukoliko se statistički gleda, Evropska unija je po stopi bruto društvenog proizvoda druga najveća sila na svetu, odmah posle Sjedinjenih Američkih Država. Po indeksu humanog razvoja, koji meri siromaštvo, životni vek, kvalitet obrazovanja i zdravstva, evropske države se nalaze na samom vrhu lestvice. Još preciznije, od prvih deset najrazvijenijih država sveta – sedam se nalazi u Evropi. I u čemu je onda problem? Čemu tolika, skoro apokaliptična, buka? Odgovor leži u politici. Evropa ima dugu tradiciju međunacionalnih tenzija. Njih, naravno, ima i u drugim krajevima sveta, ali su one ili eskalirale u nedavnoj prošlosti, ponajviše posle zamešateljstva kolonijalnih sila, ili su, pak, te tenzije minorne. Istorija Evrope je, kako se čini, istorija beskrajnih i, ništa manje, besmislenih sukoba. Isto tako, Evropa je i istorija mnoštva nacija, neretko minijaturnih, koje pokušavaju da izgrade svoj identitet. A ta izgradnja, da se ne lažemo, se najčešće projavljuje u sukobima sa drugim nacijama. I to je suština problema. Evropa nikako ne uspeva da se odluči između dva koncepta. Jedan je panevropski, a drugi odbrana nacionalnog identiteta. Upravo je nacionalni identitet i uzrok najvećih problema u današnjici. To je na prvom mestu pokušaj da se u vremenu globalizacije očuva nacionalni suverenitet, koji svoj najveći izraz zadobija u otporu emigraciji. Ukoliko zanemarimo dimnu zavesu, najčešće priču o emigrantima koji nam kradu poslove, ostaje strah od drugačijeg i mogućnosti promene našeg života. Taj strah je najbolje opisao Uelbek u romanu „Pokoravanje“. Na drugoj strani se nalaze stari antagonizmi i onaj večiti etnocentrizam. Da ga banalizujemo do kraja. Nemci za Srbe misle da su potpuni varvari i divljaci. Isto to Srbi misle za Hrvate. Kao što to misle i Albanci za Srbe. Ništa se ne razlikuju ni ostali narodi. Umesto da se govori o sličnostima, još više o prostoru koji nas povezuje, kao da se namerno potenciraju razlike. Tu grešku ne čini Klaudio Magris. U svom čuvenom romanu „Dunav“ on opisuje nešto što nas nerazdvojno povezuje.
Glavni junak ovoga romana je, ma koliko to delovalo čudno, jedna reka. Još preciznije, naslovni Dunav. Prateći njegov put od izvora pa sve do ušća u Crno more, Klaudio Magris stvara nenadmašnu sliku Evrope. To je na prvom mestu prikaz država, pokrajina, ništa manje i gradova kroz koje Dunav protiče. U isto vreme, ovaj roman je i priča o ljudima, kulturama, jezicima, umetnosti i literaturi koji nastaju, razvijaju se, ali i nestaju, na obalama Dunava.
Žanrovski odrediti „Dunav“ je, čini se, prava glavobolja. On je, na prvom mestu, sjajni putopis. Klaudio Magris je odlični vodič kroz skoro tri hiljade kilometara toka Dunava. Ali, „Dunav“ nije samo putopis. Ova knjiga je i zbirka vrsnih eseja, koliko o istoriji naroda čije je postajanje vezano za čuvenu reku, ništa manje prikaz političkih prilika, ali i literature koja je nastala na obalama Dunava. Da sve bude još komplikovanije, „Dunav“ je i priča o susretima sa plejadom različitih likova, koji su predstavljeni sa izuzetnim romanesknim nabojem. Čudesni hibrid – mešavina romana, putopisa i eseja – možda je tako najbolje nazvati ovo delo. I to delo ispisano od strane pronicljivog, neverovatno radoznalog i ništa manje blagonaklonog putnika: „Kretati se ipak je bolje od ičeg drugog: gledaš kroz prozor voza koji se sunovraćuje u krajolik, nudiš lice jedva primetnoj svežini koja se spušta s drveća u bulevaru, stapajući se s ljudima, i nešto protiče i prolazi kroz telo, vazduh se uvlači u odeću, tvoje ‘ja’ se širi i grči kao meduza (…).“
Klaudio Magris spada u red najznačajnijih savremenih italijanskih i evropskih književnih stvaralaca. Nekoliko decenija je predavao modernu nemačku književnost na Univerzitetu u Trstu. Napisao je mnoštvo studija i radova o istoriji Evrope, kao i o velikim evropskim piscima. Debitovao je sa novelom „Nagađanja o jednoj sablji“ (1984) i do sada objavio preko deset romana, drama i knjiga eseja. Proslavio ga je roman „Dunav“. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio niz italijanskih i internacionalnih književnih priznanja. Njegova dela su prevedena na sve veće svetske jezike, a u izdanju „Arhipelaga“ je na srpskom objavljeno šest njegovih knjiga.
„Prava književnost, pak, nije ona koja podilazi čitaocu, potvrđujući njegove predrasude i ubeđenja, već ona koja ga podstiče i dovodi u neprijatnosti, koja ga primorava da se obračuna sa svojim svetom i svojim ubeđenjima“, piše Magris u ovom romanu. On baš to i čini. Pišući o brojim zemaljama, još većem broju gradova, ali i naroda koji žive kraj Dunava, Magris kao da kroz ceo roman pokušava da pronađe nešto što ih povezuje. A razdvaja ih mnogo toga: česti sukobi, različitost jezika, kultura, religija… Tim, samo prividno, nepremostivim razlikama Magris ne pristupa kroz povlađivanje nacionalnim sentimentima. On traži nešto što ove narode povezuje, nasuprot svim razlikama. A to je Dunav. Reka koja se na obazire na državne granice, međunacionalne sukobe, ljudske ludosti i političke perverzije. Ona nadživljava države (kao što je nadživela Jugoslaviju, Čehoslovačku i Sovjetski savez, koji su opisani u ovom romanu), ništa manje nacije i jezike. Dunav je iznad svega toga. On je sila, baš kakva je i Evropa, koja je veća od prolaznih nacija, država, jezika, kultura… I sila koja nam, bez preterivanja, omogućuje život. Na nama je da odlučimo kako ćemo ga živeti. Još tačnije, da li ćemo pokušati da ga proživimo u miru i jedinstvu sa drugima koji nas okružuju ili u večitim sukobima. Dunav nam je svakako pomoć u tome. Najbolje to obrazlaže sam Magris u ovom veličanstvenom romanu: „Dunav, pak, (…) postoji, ne nestaje, ne obećava ono što ne može da ispuni, ne napušta, protiče pouzdan i neporeciv; ne poznaje teološki rizik, ideološke perverzije, ljubavna razočaranja. Tamo je, opipljiv i istinit, i vernik koji mu posveti vlastito postojanje oseća kako ono protiče u skladnom i nerazlučivom spoju s tokom reke.“

Naslov: Dunav
Autor: Klaudio Magris (1939-)
Prevela: Snežana Milinković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2014
Strana: 386

Pročitajte i prikaz Magrisovog romana „Drugo more“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s