Arhipelag Gulag I-III – Aleksandar Solženjicin

Jedna od najvećih muka nauke i literature je kako pronaći balans u predstavljanju činjenica. Još tačnije, kako činjenice predstaviti na objektivan način. Pored protoka vremena, ono „jede“ mnogo toga, problem predstavlja i nemogućnost da se dođe do istinitih podataka. Ipak, ono što je najteže, možda čak i nemoguće, je uspeti prevazići sopstvene stavove, uverenja i svetonazore. Naravno, tu je i ideologija, ništa manje i dnevna politika. Najvidljivije je u to u skorašnjim reakcijama na dodeljivanje Nobelove nagrade Peteru Handkeu. Ogroman broj ljudi nije u stanju da o Handkeu razmišlja kao o književniku. I tu je sasvim svejedno da li su to oni koji političku delatnost Handkea osuđuju ili podržavaju. Naprosto, lični svetonazori, bili oni politički ili etički, sprečavaju veliki broj ljudi da prosude objektivno o njegovom književnom delu, onom koje je i nagrađeno sa Nobelovom nagradom. Naravno, to ne znači da o Handkeovim političkim stavovima ne treba raspravljati, pa čak i osuditi ih. Istorija literature, podjednako i nauke, je brevijar pogrešnih, neretko i monstruoznih političkih stavova. Amblematični primer je Selinov antisemitizam izražen u gnusnoj knjizi „Bagatele za jedan pokolj“. Ili, pak, Hajdegerova podrška Hitleru i nacističkoj partiji. Evo samo dve njegove rečenice: „Sam firer jeste budućnost i sadašnjost nemačke realnosti i zakonitosti. Firer je probudio ovakvu volju u celom narodu i pretopio je u jedinstvenu odlučnost.“ Šta da se tek kaže za Sartra, Andre Žida i Simon de Bovoar? Upoznati sa masovnim zločinima i Gulagom, oni ipak odlaze u Moskvu ne bi li pružili podršku sovjetskom režimu. Ili da pređemo na naš teren. Kako opisati ćutanje Krleže o Golom otoku? Ništa manje i ogromnog dela tadašnjih književnika. Može li da se pronađe opravdanje za Miodraga Bulatovića i Branimira Šćepanovića koji su pokrenuli užasnu hajku na Danila Kiša? Suština je, da ne nastavljamo sa spiskom ovih beskrajnih nepočinstava, da moral, ništa manje i objektivnost sa početka teksta, neretko dolaze u koliziju sa talentima umetnika, naučnika i mislilaca. Ipak, izuzetaka ima. Jedan od njih je sasvim sigurno Aleksandar Solženjicin.
„Arhipelag Gulag“, kultno delo Aleksandra Solženjicina, je pokušaj da se ispiše istorija represalija u Sovjetskom Savezu od 1918. do 1956. godine. Polazeći od opštih prilika u tadašnjem Sovjetskom Savezu i istorije zatvorskih ustanova u Rusiji, Solženjicin tka priča o jednom od najmonstuoznijih zločina dvadesetog veka. Ko je sve hapšen, kako je teklo ispitivanje, kako se obavljao prevoz zatvorenika, kakav je bio život zatočenika u logorima, ko su bile sudije i dželati, kakvi su zločini izvršeni i kako je tekao život posle oslobođenja – samo je mali deo tema kojih se Solženjicin dotiče u ovoj knjizi.
Kako i sam podnaslov knjige govori, „Arhipelag Gulag“ je pokušaj književnog istraživanja. U biti je to mešavina istorijske i političke hronike sa svedočenjima samog Solženjicina i preko dvesta preživelih logoraša. „Arhipeg Gulag“ je ispisan na izuzetan način. To je sjajni i koncizno napisani vodič kroz istoriju mučnog ruskog dvadesetog veka. Isto tako, to je i briljantni književni podvig, onaj koji se najviše pokazuje kroz ispovesti autora i drugih logoraša. U „Arhipelagu Gulag“ nema samosažaljenja, nema bolećivosti i suzne tromosti („Niko nije plakao. Mržnja suši suze“, piše Solženjicin u ovom knjizi), već samo lucidnog predstavljanja užasa na nenadmašan način: „Treba u zatvor ući ne drhteći za napušteni topli život. Treba da u momentu kada prekoračiš prag kažeš sebi: moj život je završen, nešto ranije nego šta je trebalo, ali šta je tu je. Na slobodu se nikada neću vratiti. Osuđen sam na propast, sada ili nešto kasnije, to gore; što pre – to bolje. Nemam ništa više.“
Aleksandar Solženjicin, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u Kislovodsku. Nakon studija se dobrovoljno prijavljuje u vojsku, u kojoj je sve do 1945. godine. Uhapšen je zbog kritike Staljinove politike i osuđen na osam godina robije. Njegov roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“, objavljen 1962. godine, je postao prekretnica u istoriji Sovjetskog Saveza. Posle ovog dela piše niz romana, zbirki pripovedaka i istorijskih studija („U prvom krugu“, „Odeljenje za rak“, „Voli revoluciju”, „Crveni točak”…). Proteran je iz Sovjetskog Saveza za vreme Brežnjeva. Živi u Švajcarskoj i Americi, a u Rusiju se vraća početkom devedesetih. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970. godine, kao i niza ruskih i internacionalnih književnih priznanja. Preminuo je u Moskvi 2008. godine.
Zahvaljujući izdavačkoj kući „Akademska knjiga“ pred nama se posle trideset godina ponovo nalazi „Arhipelag Gulag“, jedna od najuticajnijih knjiga dvadesetog veka. Neminovno pitanje koje se postavlja je šta nam „Arhipelag Gulag“ predstavlja danas? Da li je to samo spomenik davno pređašnjem vremenu i priča o ludilu koje je u smrt odvelo milione ljudi? Izgleda da nije. Iako Gulaga danas nema, naše slobode su baš kao i pre pola veka ugrožene. A one nam izgleda nisu ni bitne. O tadašnjoj Rusiji Solženjicin piše: „Naša otadžbina je takva: da je gurneš tri aršina prema tiraniji, treba ti samo da čelo nabereš, da se nakašlješ. A da je za nokat okreneš ka slobodi – moraš upregnuti sto volova, i za svakoga po toljagu.“ Da li se današnjica razlikuje? I to se ne odnosi samo na Rusiju. Da li je zbir naših života isto ovako gorak: „Kako da se jednom rečenicom okarakteriše sva ruska istorija? Zemlja ugašenih mogućnosti.“ Da li smo naučili lekciju koju nam je Solženjicin dao? Ponajviše onu o vrednosti slobode, ali ništa manje i lekciju o nepristajanju na tiraniju. O spremnosti da se zbog svojih stavova, ali i istine, strada kako je to Solženjicin učinio? „Arhipelag Gulag“ je priča o piscu koji svoj književni talenat nije ukaljao pogrešnim moralnim i političkim izborima. I baš zbog svega toga je „Arhipelag Gulag“ bitan i danas. On jeste priča o pređašnjem zlu, ali i upozorenje da to zlo vrlo lako može da se ponovi: „Mi smo dužni da javno osudimo svaku pomisao da jedni ljudi drugima mogu činiti nasilje. Prećutkujući porok, gušeći ga u našem telu da ne izađe napolje, mi ga sejemo, i on će u budućnosti od toga samo hiljadu puta češće izrasti. Time što porok ne kažnjavamo, pa čak ni zločince podvrgavamo moralnoj osudi, mi ne samo da štitimo njihovu ništavnu starost – mi pod nogama novih pokolenja podrivamo i same temelje pravde. Mladi se prožimaju idejom da se ovde nitkovluk nikada ne kažnjava, već da je uvek izvor blagostanja. Kako će biti tesno, kako strašno živeti u takvoj zemlji!“

Naslov: Arhipelag Gulag I-III
Autor: Aleksandar Solženjicin (1918-2008)
Preveo: Vidak Rajković
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2019
Strana: 1333

Pročitajte i prikaz Solženjicinovog romana „Odeljenje za rak“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s