Knjige Jakovljeve – Olga Tokarčuk

Ukoliko želite da bilo koju religiju, ništa manje i razna verovanja, kritički, pa čak i racionalno, posmatrate, pred vama se nalazi veliki problem. Još više, opasnost. A ona je upravo ta vera. Najpre, problem je tu ukoliko ste vernik (primera radi: da li ćete moći da objektivno razmišljate o hrišćanstvu ako ste hrišćanin?), ali ništa manje lakše nije ni posmatrati nešto u šta ne verujete. Još preciznije, vaše pisanje ili razmišljanje koje je utemeljeno na racionalnosti za vernike će neretko biti svetogrđe. I ne samo to. To pisanje će izazvati odijum, neretko i odvesti vas u opasnost. Od pretnji zbog kojih je Saramago morao da pobegne iz Portugalije posle objavljenog „Jevanđelja po Isusu Hristu“, preko progona Salmana Ruždija, pa čak i ubistava nekoliko njegovih prevodioca, zbog „Satanskih stihova“, pa sve do masakra u redakciji „Šarlija ebdoa“ zbog karikatura proroka Muhameda – mučna je sudbina umetnika koji su se „poigrali“ sa religijskim uverenjima. Većina će, naravno, reći da im to nije bilo potrebno. Da svako ima pravo na svoja verska uverenja i da u najmanju ruku nije pristojno dovoditi u pitanje tu veru, tek ne rugati joj se. Da li je to baš tako predstavlja drugo pitanje. Primera radi, a tih primera ima koliko god hoćete, da li je u redu ne dovesti u sumnju verovanje, da baš verovanje, da je transfuzija krvi „grešna“, a posledično tome i strogo zabranjena, kod Jehovinih svedoka? Šta raditi kada roditelji zabrane transfuziju krvi svome detetu zato što je to protiv njihove vere? Ili kada se u islamskim teokratijama na smrt kamenuju homoseksualci? To je sasvim u redu zato što neko veruje u to? Možemo da pređemo i na naš teren. Sasvim je u redu upropastiti nekome život, kakav je bio slučaj sa Žarkom Lauševićem, zato što je igrao u „svetogrdnoj“ predstavi? Za većinu, uvek tu većinu, je to izgleda u redu. Ali i pored toga, možda čak i nasuprot svemu tome, hrabri ljudi se hvataju u koštac sa verskim uverenjima. Koliko je to slučaj sa naučnim radovima, onima koji pokušavaju da o religiji progovore na objektivan način, ništa manje to ne čine ni umetnici. Od Borislava Pekića i njegovog čuvenog „Vremena čuda“ pa sve do Den Brauna i sada već notornog „Da Vinčijevog koda“ pisci se „igraju“ sa vatrom. Neretko je to želja za većim tiražima (Den Braun je svakako najpoznatiji primer), ali isto tako to je i pokušaj da se kroz preispitivanje verskih uverenja ispiše priča o onim velikim pitanjima. Ko smo mi zaista, kakvi smo to, zašto verujemo u ono šta verujemo i kako ta vera utiče na nas. Jedno od takvih „preispitivanja“ je i roman „Knjige Jakovljeve“ Olge Tokarčuk.
Polovina je osamnaestog veka. Poslednje su decenije u kojima Poljska kao jedinstvena država postoji. U senci stalnih ratova i sukoba velikih sila odvija se život. Bogati feudalci zajedno sa klerom upravljaju zemljom i narodima koji u njoj žive. Jedan od tih naroda su i Jevreji. Povremena koškanja, neretko i progoni, ipak ne narušavaju kakav-takav suživot. Sve dok se ne pojavi Jakov Frank, samozvani mesija i čovek koji oko sebe okuplja veliku grupu Jevreja. I ne bi to bio toliki problem da je ostalo na tome. Ali, Jakov odlučuje da promeni veru i postane hrišćanin. Njegova epopeja, opisana u ovoj knjizi, postaje događaj koji će promeniti Poljsku.
„Knjige Jakovljeve“ su savršen roman iz kojeg god ugla da ga posmatrate. Sjajna fabula, skoro kao u onim starovremenskim pikarskim romanima, sjedinjena je sa isto tako izuzetnim pripovedanjem. Skoro osamsto strana romana se čitaju sa istinskim uživanjem, ali i divljenjem prema autorkinom daru. On je vidljiv ne samo u pripovedanju, već i u kompozicionim rešenjima. Od punog naslova romana; menjanja pripovedačkih strategija, tu su pisma, dnevnici, tokovi svesti, ali i prizivanje mrtvih; pa sve do sjajnih ilustracija – Olga Tokarčuk je izatkala savršen roman. I ono što je za nas izuzetno bitno, neretko i presudno, dobila je izuzetnog interpretatora u prevodiocu. Milica Markić je savršeno uspela da na srpski prenese nenadmašni stil Olge Tokarčuk, neretko i da ga obogati. Za pohvalu je i odličan dizajn i oprema romana.
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Dvostruki je dobitnik najznačajnije poljske književne nagrade „Nika“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost za 2018. godinu. Na srpskom je objavljeno sedam njenih dela u izvrsnom prevodu Milice Markić.
Bogati i zadovoljni ne žure se kod Mesije; Mesija je onaj na kog se večito čeka. Ko god je došao, lažni je Mesija. Mesija je neko ko nikad ne dolazi“, piše Olga Tokarčuk u ovoj knjizi preispitujući šta to zaista stoji u srži religijskih uverenja. A to je iščekivanje spasenja, izlaza iz užasa našeg materijalnog i egzistencijalnog položaja. Mesije, ništa manje i njihovi „zvanični“ tumači, to neštedimice koriste. Baš kao što to i čini junak ovog romana. Dovodeći u sumnju život ovog mesije, Olga Tokarčuk duboko zalazi u polje onog frojdistički „nesvesnog“. Šta nas to tera da verujemo, pa čak i kada vidimo da ono u šta verujemo i nema baš mnogo smisla, kao da se autorka romana sve vreme pita. U isto vreme, Olga Tokarčuk maestralno predstavlja jedan turbulentni istorijski period, pun preokreta, uzbuđenja, poraza, ali ništa manje i nade. Olga Točarčuk je napisala malo je reći savršen roman. Pred nama je istinsko remek-delo, roman koji pokazuje da vreme velike književnosti ne samo da nije prošlo, već da je ono pred nama. I književnosti koja se ne straši da se uhvati u koštac sa onim velikim pitanjima sa početka teksta: „Svet je, bez sumnje, sazdan od mraka. Sada smo na strani mraka. Napisano je, ipak, da čoveka koji okapava nad Mesijama, makar i neuspelim – makar samo pričao njihovu priču – drže za onog koji proučava drevne tajne svetlosti.

Naslov: Knjige Jakovljeve iliti Dugo putovanje preko sedam granica, pet jezika i tri velike religije, ne računajući one male, o čemu pripovedaju počivši, a što je autorka nadopunila metodom konjekture, iz mnogovrsnih knjiga crpene, pride potkrepljene imaginacijom, najvećim prirodnim darom čovekovim : mudrima za podsećanje, kompatriotama za rasuđivanje, laicima za učenje, melanholicima za razonodu
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavači: Paideia i Službeni glasnik, Beograd, 2017
Strana: 768

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s