Osvajanje zavičaja – Siniša Kovačević

Omiljeni srpski sport, pored samosažaljenja spram hude sudbine, sasvim sigurno su podele. Ali pre nego što pređemo na njih, treba nešto reći i o onima koji teže ujedinjenju. Od Garašaninovog „Načertanija“, mada je ovaj spis više simbol nego pokretač promena, baš kakav je slučaj i sa sada već notornim „Memorandumom“ Srpske akademije nauke i umetnosti, teži se nekakvoj vrsti nacionalnog ujedinjenja. Koliko je to ideja o jedinstvenom nacionalnom prostoru („Svi Srbi u jednoj državi“, čuvena je krilatica), neretko je to i poziv na zbijanje nacionalnih redova u kojem će se sve razlike izbrisati. Otprilike kao u onoj monstruoznoj Frankovoj tvorevini „Dolina mrtvih“ u kojoj su u ime nekakvog nacionalnog jedinstva zajedno sabrane kosti sukobljenih strana. Tako su dželati i žrtve izjednačeni. Slično izgleda i srpska ideja o jedinstvu. Razume se, to ujedinjenje nema nikakve veze se slobodom, tek ne sa zdravim razumom. Cilj je stvoriti snažnu državu, najčešće autoritarnu, koja će procvetati ako je ujedinjena pod velikim vođom. Ipak, ako se zanemari ova želja za suzbijanjem sasvim normalnih podela, postoje i one drugačije. Jedna od njih je podela na starosedeoce i dođoše. Gotovo čitav jedan vek, a verovatno to traje i duže, pričaju se iste priče. Za sve što ne valja, a ne valja mnogo toga, krivi su dođoši, oni varvari koji su došli sa strane da unište naš divni život. Suština ovih priča, baš kao i uvek, je u pojednostavljivanju. Umesto komplikovane priče o socio-ekonomskim uzrocima velikih seoba, ništa manje i traženju pravih krivaca, krivica se svaljuje na žrtve. A ta komplikovana priča, baš i krivica, vrlo lako može da se svede na jednu rečenicu. Ljudi uvek odlaze iz mesta, ili prostora – sasvim je svejedno, u ona druga u kojima će imati koliko-toliko dostojanstven život. Suština je, da skratimo priču, u osuđivanju ljudi koji su zbog svoje bede morali da se odsele umesto u osuđivanju onih koji su tim ljudima onemogućili normalan život u mestima u kojima su pre živeli. Naravno, ovo nije kraj priče. Odijum prema dođošima neretko proizilazi iz njihovog ponašanja. Naviknutost na stari način života sukobljava se pravilima novog života i ustaljenim poretkom mesta u koja se dolazi. I tu dolazi do sukoba. Upravo taj sukob je velika tema naše literature. Od Mladena Markova (nažalost, sada već poprilično zaboravljenog pisca, toliko da već deceniju nije štampano nijedno novo izdanje njegovih knjiga) pa sve do Slobodana Selenića naša literatura se hvata u koštac sa ovom nimalo jednostavnom temom. Baš kao što to čini i Siniša Kovačević u svom novom romanu.
U središtu romana „Osvajanje zavičaja“ nalazi se sudbina porodice Vučić. Ustaljeni život u crnogorskom selu Vučića stijena promeniće rat. Braća Vučić stupaju u partizanske redove, menjajući tako sudbinu čitave porodice. Milorad Vučić, središnji lik romana, posleratni je vođa porodice koji je dobio partijski zadatak da stanovnike sela preseli u Vojvodinu. Prvobitni otpor porodice i okoline sjedinjen je sa kasnijim odlaskom u vojvođansko selo Gutesfeld i novim mukama. Ali ni tu nije kraj. Dolazi rezolucija Informbiroa i krajnji raspad porodice.
Sada već čuvenu pozorišnu predstavu „Velika drama“ Siniša Kovačević pretvara u roman. Kakav je rezultat? Bez preterivanja, sjajan. Dramski tekst, ponajviše britki dijalozi, pretočeni su u izuzetno pripovedanje, najsličnije onim starinskim porodičnim romanima. I pored mana (to je najpre sentimentalnost, doduše ona starinska koja na sreću ne prelazi u patetiku, ali i nizanje nepotrebnih poređenja i epiteta koji opterećuju tekst tipa: „kao džak tuđeg žita na leđima siromaška“), ovaj roman pleni svojom emotivnim, ništa manje i literarnim, nabojem. Pred nama je sjajan roman koji na izuzetan način predstavlja epopeju dvadesetog veka kroz sudbinu jedne porodice.
Siniša Kovačević, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih dramskih stvaralaca, je rođen u sremskom selu Šuljam. Posle završenih studija dramaturgije posvećuje se umetničkom stvaralaštvu. Autor je niza pozorišnih drama („Sveti Sava“, „Janez“, „Velika drama“…), filmskih scenarija („Država mrtvih“, „Bolje od bekstva“…) kao i romana „Godine vrana“. Režirao je film „Sinovci“ i televizijsku seriju „Gorki plodovi“. Za svoj rad je zadobio najveća srpska priznanja za dramsko stvaralaštvo.
Jedna od najvećih vrlina pisanja Siniše Kovačevića je sjajno predstavljanje likova, ništa manje i uživljavanje u njihove sudbine. Kao retko koji literata, Siniša Kovačević uspeva da samo jednom rečenicom (kakva je, recimo, rečenica jednog oca u ovoj knjizi: „Ljubav treba zabraniti zakonom“) na svetlost dana iznese grotlo dugo skupljanih emocija. Kovačevićevi likovi su predstavljeni sa nenadmašnom ljubavlju, čak i kada ti likovi zbog svojih zabluda, ništa manje i gluposti, odvode u propast i sebe i čitavu okolinu. Posebno je to slučaj sa junakinjama ovog romana, galerijom snažnih žena koje moraju da se uhvate u koštac sa ludilom svojih muževa i sinova. Nema boljeg primera za to od krika majke glavnog junaka romana: „Dosta je Vidosavi i leleka i humki, nijesam ja rađala ni Staljinu ni Titu (…)“. Koliko je ovaj roman posvećen jednoj porodici, on podjednako govori i o jednom užasnom trenutku preloma. A taj prelom je rastanak sa zavičajem i odlazak u tuđinu, tamo gde ponovo treba izgraditi život iz početka. Tu večitu temu naše literature je Siniša Kovačević predstavio na nenadmašan način stvarajući izuzetan roman.

Naslov: Osvajanje zavičaja
Autor: Siniša Kovačević (1954-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2019
Strana: 263

Pročitajte i prikaz romana „Godine vrana“ Siniše Kovačevića

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s