I magarica ugleda anđela – Nik Kejv

U moru opštih tema, još više opštih mesta, čini se da je uvek prisutna priča o nasilju. Najčešće, o porastu nasilja u sadašnjosti. Te priče, naravno, prati zgražavanje, cijukanje (ono sada već obavezno: ju, ju, ju), ništa manje i rečenice kuda sve to vodi i, razume se, da je nekada sve bilo bolje. Koreni problema, dublje promišljanje – suštinski: bilo kakvo razmišljanje su isključeni. Baš kao i uvek, dovoljno je izgovoriti par stereotipnih rečenica, onih koje pravdaju naš život za razliku od života tih nasilnika koji, jelte, uništavaju naš divni svet. Slične su, ako ne i identične, reakcije kada se povede priča o nasilju u umetnosti. Još preciznije, predstavljanju nasilja u umetnosti. Amblematični primer je scena iz poslednjeg Tarantinovog filma „Bilo jednom u Holivudu“. Upozorenje: ukoliko niste gledali ovaj film, a to vam svako savetujemo da učinite, preskočite naredne dve-tri rečenice. Jedna od članica Mensonove bande koren nasilja, dok se sprema da iskasapi trudnu ženu, vidi u silnim scenama nasilja koje je videla u filmovima. Razume se, ova scena u sebi skriva ironiju, najpre zato što nasilje u Tarantinovim filmovima doživljava svojevrsnu apoteozu, postajući, eto opet ironije, zabava. Tarantinovo ironisanje za neke druge, verovatno za većinu, je sušta istina. Jedan od razloga za porast nasilja, ako ne i ključni, je nasilje u mas-medijima, čuli ste bezbroj puta. Otprilike, i kako to ovaj deo populacije zamišlja, neko ko gleda akcioni film ili igra nasilnu video-igru ekspresno postaje Džek Trbosek. Razume se, ovo nema nikakve veze za zdravim razumom. Niko neće postati ubica ili razbojnik, pa čak i ako provede ceo život gledajući kasapljenja u filmovima, ako mu se za to ne pruži prilika. A ta prilika je siromaštvo, beznađe i opšte bezakonje u društvu. Naravno, to je mnogo teže rešiti, a i zahteva veliki trud. Mnogo je lakše okriviti nasilje u mas-medijima. Ipak, tu se priča ne završava. Za ogroman broj ljudi umetnost je anestetik, nešto što nam pruža utehu u poprilično crnoj stvarnosti. Još tačnije rečeno, umetnost je svojevrsni simulakrum koji je tu da nas razvredri i oplemeni. U tom simulakrumu mesta crnoj stvarnosti nema. Zbog toga su i toliki povici na naturalističko predstavljanje nasilja u umetnosti. Umetnost mora da bude lepa, da citiramo Marinu Abramović. I pored svega toga, umetnost progovara o nasilju. Još tačnije, predstavlja nasilje u svoj svojoj razornosti i užasu. Baš kao što to čini i Nik Kejv u romanu „I magarica ugleda anđela“.
U dolini Jukulor, imaginarnom prostoru najverovatnije smeštenom u Australiji, živi zajednica jukulita. Uzoran život, oslonjen najvećim delom na čvrstim, kako to već biva, moralnim i religioznim postulatima, ipak u sebi krije tajnu. A ta tajna je užasno nasilje koje je sveprisutno u ovoj čudnoj zajednici. Žrtva tog nasilja je glavni junak romana Jukrid Jukro, nemi i, kako se svima čini, maloumni dečak. Prateći njegov životni put, strašno zlostavljanje od strane majke i okoline, Nik Kejv stvara priču o užasu koji mora doći na naplatu. I ona dolazi kada Jukrid krene u osvetnički pohod.
Pripovedačka veština Nika Kejva je neverovatna. Od samog početka romana ubačeni smo u dijabolični svet, onaj u kom, kako se čini, vladaju pravila nekog drugog sveta. Ipak, i kako stranica za stranicom romana odmiče, mi shvatamo da se taj izmaštani svet nimalo ne razlikuje od našeg. Ta, samo naizgled, dihotomija svoj najveći izraz zadobija u Kejvovim narativnim strategijama. Mešavina fantazmogorije sa čestim biblijskim aluzijama neraskidivo je povezana sa realističnim prikazom stvarnosti i nutrine glavnog junaka. One koje otkriva grotlo očaja: „Pitao sam se danima i noćima i kosti su mi ostarile i postale bolne tokom mog nastranog počinka. Danima i noćima pritiskala me je gnojava ruka očaja. Izluđujući bol stvorio mi se u srcu, dovoljno jak da me ubije. I sve vreme dok sam ležao tu, prigušeno mrmljanje mrtvih dizalo se iz zemlje, gnevni i vapijući zvuci, izgovarajući stotine jedva razumljivih i jedva pojmljivih istina.“
Nik Kejv je rođen u Australiji. Nakon srednje škole pohađa studije slikarstva, ali ih napušta i posvećuje se muzičkom stvaralaštvu. Sa nekoliko prijatelja osniva bend „The Birthday Party“ koji se raspada 1984. godine. Sa sledećim, i sadašnjim, bendom „The Bad Seeds“ Kejv snima preko deset albuma koji mu donose internacionalnu slavu i milionske tiraže. Mnogi ga smatraju za najboljeg kantautora današnjice i dostojnog naslednika Boba Dilana i Leonarda Koena. Kao prozaista je debitovao 1989. godine sa romanom „I magarica ugleda anđela“. Sledi „Smrt Zeke Manroa“. Objavio je i nekoliko zbirki poezije. Za svoje muzičko i književno stvaralaštvo Nik Kejv je višestruko nagrađivan.
„Ovde, u ovom mračnom kutu, sagradio sam svoje utočište, daleko od senke ljudske ruke, na ovom točku gneva, na čijem su obodu oklevali pravedni maljevi svih njih. Svih njih koji su živeli da bi me povredili“, misli su Jukrida, glavnog junaka ovog romana. Nik Kejv stvara sjajnu sliku sveta u kom nasilje ne samo da je prisutno, to nasilje postaje određujuće po život. I možda još bitnije, nasilje je to koje rađa nasilje. Baš kakav je slučaj sa Jukridom Jukroom. Taj put je Kejv predstavio izuzetno, baš kao što je izuzetna i predstava čudnog sveta u kom glavni junak živi. Ako je za Tarantina nasilje zabava, u Kejvovom slučaju su nasilje, užas i prljavština našeg života postali poezija (baš kakav je i slučaj sa Kejvovim skorašnjim albumom „Skeleton Tree“). Naravno, to nasilje proždire sve. Ponajviše one koje su njihove žrtve. I to žrtve koje najčešće postaju dželati, odvodeći i sebe i svoje okruženje u propast. Baš kao što čini i glavni junak ovog izuzetnog romana: „Smrt je melem za bol života – to je moje otkriće svetu.“

Naslov: I magarica ugleda anđela
Autor: Nik Kejv (1957-)
Preveo: Goran Sinadinović
Izdavač: Arete, Beograd, 2019
Strana: 315

Pročitajte i prikaz Kejvovog romana „Smrt Zeke Manroa“