Isusova smrt – Dž. M. Kuci

Promena paradigme roditeljstva, ništa manje i vaspitanja dece, je prisutna u svakoj epohi. U vremenu u kom je čovekov životni vek bio znatno kraći, deca su, upotrebićemo verovatno poprilično ružan izraz, bila potrošna roba. Roditelji su bili svesni da su šanse za njihovo preživljavanje gotovo ravne mogućoj smrti. Nema boljeg primera od sudbine Jovana Jovanovića Zmaja, opevane u „Đulićima uveocima“. Čika Jova Zmaj je sahranio sedmoro svoje dece. Retko koja porodica u tadašnjem vremenu nije doživela sličnu sudbinu. Sve je to rezultiralo brojnim porodom, otprilike po logici da barem jedno dete mora preživeti. Neka se te činjenice sete protivnici vakcinacije dece u današnjici. No, da se vratimo na stvar. Ona deca koja su preživela su imala sasvim drugačije vaspitanje i život. Mesta bolećivosti nije bilo, pa deca od najranijeg doba rade. Kao ilustraciju ćemo navesti članak „Mali mučenici iz leskovačkih fabrika“ Dimitrija Tucovića u kom on daje užasnu sliku zloupotrebe dece u fabričkim poslovima. Deca od osam godina (da, dobro ste pročitali) su radila najteže poslove u smenama koje su trajale i po dvanaest sati (i to ste dobro pročitali) trpeći brojna zlostavljanja, neretko i krvničke batine. Vlasnik tih fabrika je bio Vlada Ilić, onaj divni čovek za kojim se u današnjici liju krokodilske suze zato što su mu komunisti nakon rata oduzeli imovinu. Ostala deca, ona koja nisu imala tu nesreću da upadnu u kandže monstruma, vaspitavaju se u duhu tadašnjih patrijarhalnih moralnih normi. Roditelji, gotovo je to uvek otac, svojoj deci određuju sudbinu. Najvidljivije je to u romanu „Hajduk Stanko“. Kada se postavi pitanje udaje glavne junakinje romana muškarci govore: „A ko nju pita? Pitaju li mrtvaca hoće li u groblje?“ Deca, naprosto, nisu imali slobodnu volju. Naravno, mogućnost za beg je postojala, ali je taj beg donosio silne opasnosti i ništa manju nesreću. I tako dolazimo do Frojda koji je na svetlost dana izneo silne frustracije, ništa manje i bolesti, proizašle iz ovakvog vaspitanja. I čini se da je upravo ovo iznošenje prljavog porodičnog veša promenilo paradigmu vaspitanja. Koja je vidljiva danas. Umesto nekadašnje strogosti danas je prisutna prevelika bolećivost. Podjednako, i koliko god to paradoksalno zvučalo, roditeljske ambicioznosti. Deca se od najranijeg doba upisuju na silne sportske sekcije, ništa manje i na časove klavira, baleta… Novi Đokovići i Mocarti se moraju stvoriti na vreme, zar ne? Jedino što se zaboravlja, a što se zaboravljalo i u pređašnjim vremenima, je sloboda deteta. I davanje prilike detetu da bude ono što ono želi. Ponajviše da bude dete. O baš takvom detinjstvu je Dž. M. Kuci napisao izuzetan roman.
Priča započeta u romanima „Isusovo detinjstvo“ i „Isusovo školovanje“ doživljava svoj vrhunac u „Isusovoj smrti“ (romani se mogu čitati odvojeno, ali je mnogo bolje poći od početka trilogije). Maleni David je napunio deset godina. I dalje odbija da uči matematiku, ona mu je potpuno besmislena, baš kao što i odbija da čita bilo koju drugu knjigu osim „Don Kihota“. David je, najblaže rečeno, čudnovato dete sa kojim roditelji imaju silne muke. U isto vreme, David je dete koje privlači pažnju okoline brojnim talentima. Samo što su ti talenti poprilično neupotrebljivi u ovom svetu.
Trilogija o životu mladog Davida u „Isusovoj smrti“ doživljava furiozni završetak. To je najpre predstava izmaštanog sveta u kom Kucijevi junaci žive. Ništa manje i izuzetna predstava unutarporodičnih odnosa. Kuci majstorski ispisuje pripovest o dečjem svetu, ali ništa manje i o pokušaju roditelja da taj dečji svet ukrote i pretvore u ono što oni žene. Sukob je neminovan. Baš kao i pobuna deteta: „Nije fer! Kad kažem nešto što ti se ne sviđa, kažeš kako sam dete i kako se to što kažem zbog toga ne računa. Računa se samo ako se slažem s tobom. Zašto moram uvek da se slažem s tobom? Neću da govorim kao ti i neću da budem kao ti! Hoću da budem šta ja hoću!“
Džon Maksvel Kuci, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Završava studije engleskog jezika i matematike, posle kojih predaje na nekoliko svetskih univerziteta. Debituje sa romanom „Zemlje sumraka“ (1974), a međunarodnu slavu mu donosi roman „Iščekujući varvare“. Napisao je preko deset romana, tri knjige autobiografske proze i nekoliko knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom još Piteru Keriju, Hilari Mantel i Margaret Atvud) za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Godine 2003. je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Celokupni Kucijev literarni opus je objavljen na srpskom jeziku u izdanju „Paideje“ i „Samizdata B92“.
„Istinski čitati znači čuti šta neka knjiga ima da kaže i razmišljati o tome – možda čak voditi u mislima razgovor s piscem. Znači učiti o svetu – onakvom kakav jeste, ne onakvom kakav želiš da bude“, ispisuje Kuci u ovom romanu. I baš to i uspeva. Kuci nam pruža sliku sveta onakvog kakav on jeste, iako on, eto malo paradoksa, nije svet u kom živimo. Svet Kucijevih junaka je svet u kom važe neka druga pravila. A koja opet funkcionišu kao naš svet. U tom svetu deca pokušaju da žive svoje živote, baš kao što i roditelji pokušavaju da ukrote živote svoje dece. Samo što je to u slučaju Davida nemoguće. Njegova izuzetnost, mada je možda bolje reći nekonvencionalnost, taj pokušaj čine nemogućim zadatkom. Baš kao što je i roditeljima nemoguće da prihvate Davidovu bolest koja je centralna tema romana. Kuci je u ovoj knjizi ispisao pripovest o dve velike teme. Jedna je detinjstvo, odrastanje i roditeljstvo. A druga tema je smrt. I naš način da se sukobimo sa njom. I u jednoj i drugoj temi Kuci briljira. Pred nama je izuzetan roman, neverovatna snažna slika susreta, podjednako i prihvatanja, onoga što nam se čini nemogućim. Opisujući te (ne)moguće susrete, Kuci ispisuje istinsko remek-delo. I pokušaj, baš kakav je taj pokušaj u svim Kucijem romanima, da se neodgonetljivo odgonetne: „Ono što želimo, što svi mi želimo, jeste reč prosvetljenja koja će otvoriti vrata našeg zatvora i vratiti nas u život. A kada kažem zatvor ne mislim samo na zatvoreno krilo, mislim na svet, na ceo veliki svet. Jer posmatran iz određene perspektive, svet je baš to: zatvor u kom propadaš do pogrbljenosti, upišanosti i naposletku smrti, i onda se (ako veruješ u određene priče, što sa mnom nije slučaj) probudiš na nekoj nepoznatoj obali, gde moraš da započneš čitav taj ciklus ispočetka. Nismo mi gladni hleba (…) nego reči, vatrene reči koja će nam otkriti zašto smo ovde.“

Naslov: Isusova smrt
Autor: Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2019
Strana: 173

Pročitajte i prikaze Kucijevih romana „Isusovo školovanje“ i „Zemlje sumraka“,
zbirke priča „Staklena klanica“, kao i knjige pisama „Ovde i sada

Једно мишљење на „Isusova smrt – Dž. M. Kuci

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s