Odgovori će biti poprilično raznoliki, ali čisto eksperimenta radi pokušajte da odgovorite na pitanje šta je to što nas suštinski čini ljudima? Razum je to, svakako. Ništa manje i naša slobodna volja. Podjednako je to i dostojanstvo. E sad pokušajte da ove odgovore stavite u kontekst našeg svakodnevnog života. Koliko je naša volja zaista slobodna? Da li zdravorazumski prosuđujemo? I, ne i manje bitno, šta nam zaista znače dostojanstvo i sloboda? Suštinski, šta bismo pre izabrali? Život u kom smo materijalno obezbeđeni ili život u kom imamo slobodu? Odgovor će, najčešće, biti ona prva opcija. I to nije ništa novo. Kroz čitavu istoriju naše civilizacije sloboda i dostojanstvo su bili na slaboj ceni. Pripadnost rodovskoj zajednici, kasnije naciji ili određenom društvu, uvek su pretpostavljali odricanje od lične slobode. Sopstvena volja je, skoro po pravilu, predavana vođi, onom „izuzetnom“ pojedincu koji je upravljao našim životima. Naša porodica, naše pleme, naša nacija i naposletku naša država je uvek bila bitnija od nas samih. Ovakvo shvatanje je svoj vrhunac doživelo u nacističkoj Nemačkoj. Amblematični primer je Ajhman, čovek koji je „samo izvršavao naređenja“. Apsolutno je nebitno što su ta naređenja bila monstruozna, on je morao da ih izvrši zato što mu je to država naložila. Suština je, da skratimo čitavu priču, da se u ime nečeg većeg od nas samih, bila to država, nacija ili bog, čovek odriče svog dostojanstva i slobode. Naravno, to odricanje je neretko plod niskih pobuda. Niko to nije bolje izrazio od Česlava Miloša. On u knjizi „Zarobljeni um“ pojmom ketman označava intelektualce koje su se zarad materijalnih benefita dobrovoljno odrekli svoje slobode. Razume se, sa osećanjem moralne superiornosti, jer je to odricanje bilo samo pritvorno. Zar i mi to ne činimo danas? Šta je to nego pristajanje na život u duboko nepravednom i neslobodnom svetu? I da ponovimo još jednom pitanje sa početka ovog teksta. Šta nas to čini ljudima? Da li smo slobodni? Znači li nam šta naše dostojanstvo ili je ono postalo samo fraza? I, ono što je i najbitnije, da li su društva u kojima živimo slobodna? Ako nisu, da li ćemo se pobuniti protiv njih? I kako to? Sva ta pitanja pokreće Andrej Makin u sjajnom romanu „Arhipelag za drugi život“.
Glavni junak ovog romana, Pavel Garcev, nalazi se na odsluženju vojnog roka u Sovjetskom Savezu početkom pedesetih. On je jedan do vojnika koji su zaduženi za isprobavanje novog nuklearnog oružja. Ipak, sve se menja kada Garcev biva raspoređen u odred kom je dat zadatak da uhvati odbeglog zatočenika iz Gulaga. Sa vojnicima, među njima su čekista, bivši robijaš i jedan oficir, Pavel kreće u poteru koja će mu izmeniti život.
Andrej Makin je izatkao savršeni roman iz kojeg god ugla da ga posmatrate. Sjajna fabula, ona koja može da se podvede skoro kao vestern (u ovom slučaju: istern) u kom se traga sa odmetnikom, samo je prvi sloj romana. Iza te sjajno vođene radnje skriva se nešto mnogo značajnije. To je priča o Sovjetskom Savezu, ništa drugo nego poprilično mučna skaska o ponoru u koji totalitarizam odvodi svoje podanike. Koja je cena slobode, kao da se Makin sve vreme pita. I dokle je čovek spreman da ide da je dosegne? Najpre kroz shvatanje sveta onakvog kakav on zaista jeste: „Da, varati, lagati, udarati, pobediti. To je ljudski život. Neko dete bi se začudilo: čemu sve to? U ovoj lepoj tajgi, pod nebom punim zvezda. Odrastao čovek se ne čudi, on nalazi objašnjenje: rat, neprijatelji naroda… A kada to postane zaista nepodnošljivo, pričaju ti o Bogu, o nadi!“
Andrej Makin spada u red najznačajnijih francuskih i evropskih pisaca današnjice. Od detinjstva raste u dvojezičnom okruženju ruskog i francuskog jezika. Pred sami raspad Sovjetskog Saveza emigrira u Francusku u kojoj doktorira na delima Ivana Bunjina i počinje da predaje na nekoliko fakulteta. Za roman „Francusko zaveštanje“ dobija prestižnu Gonkurovu nagradu. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Paideia“ gotovo svi Makinovi romani su prevedeni na srpski jezik.
Stvaralaštvo Andreja Makina je najbolje okarakterisati kao najdublju himnu ljudskom dostojanstvu. Baš kao i u svim svojim romanima, Makin se ne obazire na ideologije i države. Njemu one kao da uopšte nisu bitne, izuzev onda kada te države i ideologije svojim delovanjem urušavaju ljudsku slobodu i dostojanstvo. Baš to je i slučaj sa „Arhipelagom za drugi život“. U njemu je data slika čoveka koji ponovo spoznaje svoju ljudskost. I to tako što odbija da drugom čoveku uskrati ljudskost. Makinov junak se ne bori za državu, za pobedu ideologije ili vere kojoj pripada, on pokušava da spase svoju ljudskost i dostojanstvo. I to tako što će se boriti za dostojanstvo drugog čoveka. Ništa manje i kroz odricanje od sveta koji je tu ljudskost pokušao da pokori i uništi: „Njihov svet me se nije ticao, jer je to samo bila igra, a ja više nisam bio igrač. Da bi čovek igrao, trebalo bi da želi, da mrzi, da se plaši. Ja više nisam imao te karte u rukama. Bio sam slobodan…“
Naslov: Arhipelag za drugi život
Autor: Andrej Makin (1957-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Paideia, Beograd, 2019
Strana: 151
Čitaonica, mesto za dobre knjige 