Autobiografija – o drugima – Borislav Mihajlović Mihiz

Moglo bi se reći da je sve krenulo od Francuske revolucije. Ili još tačnije, od jednog od najznačajnijih dokumenata u istoriji naše civilizacije – Deklaracije o pravima čoveka i građanina. Pored one sada već čuvene rečenice: „Ljudi se rađaju i žive slobodni i jednaki u pravima“, značaj ovog dokumenta je i u njegovom trećem članu. On glasi: „Načelo svakog suvereniteta nalazi se jedino u narodu. Niko, nijedna osoba ne može vršiti autoritet koji ne proističe iz naroda.“ Zašto je ovo bitno? Pa, najpre, zato što su ove rečenice u potpunosti preokrenule istoriju naše civilizacije. Umesto suverena koji je svoje vladalačko pravo zasnivao na božanskim prerogativima, ako istinu govorimo – skoro uvek na sili, vlast prelazi u ruke naroda. On bira svoje vođstvo i tako određuje svoju sudbinu. Jedini problem nastaje kada pokuša da se raščlani šta je to narod? I ko to određuje našu sudbinu? Najčešće shvatanje o prirodi naroda, što se kasnije odrazilo i na koncept državnosti, iscrpljuje se u dve pretpostavke. Prva je da jedan narod čine pripadnici etničke grupe povezani svojim krvnim poreklom. Iz ovoga nastaje koncept etničkih (ili nacionalnih) država. Druga teorija se ne obazire na etničku pripadnost. Svi ljudi koji žive na određenoj teritoriji su jednaki, i to bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. U teoriji se ovo označava kao građanska država. I tako dolazimo do naše teme. Još tačnije, do naše istorije. Devetnaestovekovni koncept nacionalne države, izražen ponajviše u borbi protiv Osmanskog carstva, se sukobio sa stvarnošću novog sveta. Onog u kom je nacija prestala da bude toliko bitna. Još važnije, jugoslovenska ideja je zahtevala odricanje od nacionalne države. Ona, naprosto, nije mogla da funkcioniše u državi u kojoj je bilo toliko različitih nacija. Baš u tom vremenu su se obrazovale dve struje intelektualaca i umetnika. Jednih kojima je nacija bila nešto najbitnije i onih drugih kojima je građanska država bila važnija. Bila je to skoro pa manihejska podela, koja će svoj najveći izraz zadobiti u docnijem raspadu zemlju. I tu nije bio kraj. Ova podela se direktno odrazila na valorizaciju umetničkih dela. Suštinski, ona su počela da se slave ili odbacuju isključivo zbog političkih ili ideoloških razloga. Mala, ali potrebna digresija. Ovogodišnja tarapana oko dodele NIN-ove nagrade je najbolji primer ovakvog pervertiranog shvatanja umetnosti. Kolika je to greška možda nam najbolje govori čuvena „Autobiografija – o drugima“.
Pred sami kraj života Borislav Mihajlović Mihiz sastavlja jednu od najzanimljivijih autobiografija u istoriji naše literature. Polazeći od svog detinjstva i prvih iskustava, Mihiz opisuje svoje odrastanje, ali i život u kraljevini Jugoslaviji. To detinjstvo će, ipak, biti grubo prekinuto početkom Drugog svetskog rata. Opisujući svoje nedaće i preživljavanja tokom rata, Mihiz nas seli u Beograd, koji će postati njegov novi dom. Studije, kasniji poslovi i drugovanje sa poznatim piscima, slikarima i intelektualcima će gotovo uvek biti isprepleteni sa političkim i društvenim prilikama.
Ispisujući „Autobiografiju – o drugima“, Mihizu polazi za rukom ono što retko kom piscu uspeva. To je potpuno saglasje između pripovedanja i stila, toliko da kroz čitavu knjigu čitalac ima utisak da mu autor zaista govori svoju životnu priču. Artificijelnosti koje obično „krase“ gotovo sve autobiografije, pogotovo one koje govore o političkim prilikama, u „Autobiografiji – o drugima“ nema ni u tragovima, a opet, eto malo paradoksa, „Autobiografija – o drugima“ je primer savršenog stila. U čemu je stvar? Mihiz je pripovedač koji ume ne samo da ispriča sjajnu priču, on tu priču ispisuje na izuzetan način. I to uz ništa manji zamah i ambiciju: „Tako je moja generacija, za nepunu deceniju, prošla kroz kapitalizam, fašizam, okupaciju, građanski rat, revoluciju, vojni komunizam i staljinizam, da bi se onda i mi i zemlja, evo uskoro će pola veka, lečili od svega toga da se ne izlečimo do danas. Nameran sam da svedočim o životu te generacije.“
Borislav Mihajlović Mihiz spada u red najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka. Nakon završenih studija radi kao asistent u Muzeju Vuka i Dositeja, kao upravnik biblioteke „Matice srpske“ i umetnički direktor „Avale filma“. Jedan je od osnivača „Ateljea 212“, kao i NIN-ove nagrade. Debitovao je sa zbirkom „Pesme“ 1947. godine. Sledi niz književnih ogleda, knjiga putopisa i naučnih studija. Autor je nekoliko drama, kao i brojnih pozorišnih dramatizacija.
„Bilo je u njemu dvojnosti: idealizma i karijerizma, deklarativnog pripadništva kolektivu avangarde proleterijata i intimnog odi profanum vulgaris, jasno ispovedanog pravovernog marksizma i unutrašnje neućutkane neverice u njega. Takvi dvostruki provešće vek“, ovako Mihiz opisuje jednog svog poznanika i u isto vreme daje prikaz ne samo svog života već i života gotovo svih intelektualaca i umetnika u tom vremenu. Deklarativna je to pripadnost sistemu u kom se živi, na kraju – zahvaljujući tom sistemu se i lepo živi, a u isto vreme je to i duboka nepomirenost sa njim. Čini se da je sve to pronašlo odušak u „Autobiografiji – o drugima“ i to u vremenu u kom je “omraženi” komunistički sistem nestao. Tome i Mihizov gotovo neprestani lament nad stradajućim srpskim narodom (ništa drugo nego pogonsko gorivo za ratove devedesetih), baš kao i odbrana neodbranjivog, kakve su Mihizove pohvale na račun režima Milana Nedića. No, da se mi vratimo na početak teksta. Mihiz je tokom devedesetih odabrao svoju stranu. Bio je to devetnaestovekovni san o nacionalnoj državi. Suštinski, vrlo legitiman. Da li je on bio ispravan, to je već sasvim drugo pitanje. Ono što je mnogo bitnije, Mihiz je napisao izuzetno delo, prožeto diskutabilnim političkim stavovima, ali, i još jednom, izuzetno književno delo. Knjiga je to koja po silini pripovedanja, sjajnom stilu i ništa manjoj literarnoj vrednosti predstavlja jedno od najznačajnijih dela srpske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Ukoliko takvu knjigu odbacite samo zbog političkih ili ideoloških stavova, a to se neretko čini, ona neće biti na gubitku. Naprotiv. Na gubitku ćete biti samo vi.

Naslov: Autobiografija – o drugima
Autor: Borislav Mihajlović Mihiz (1922-1997)
Izdavač: Kontrast, Beograd, 2019
Strana: 628

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s