Požuda – Elfride Jelinek

Jedna od misli koje su napravile svojevrsni preokret u istoriji naše civilizacije je sasvim sigurno i uvodna rečenica čuvenog Šopenhauerovog dela „Svet kao volja i predstava“. Ona glasi: „Svet je moja predstava“. Iako ova rečenica možda deluje kao otkrivanje tople vode, to nikako nije slučaj. Ponajviše zato što Šopenhauer pravi otklon od dotadašnjeg shvatanja čovekove prirode. Hrišćanstvo, baš kao i gotovo sve religije, naš razum, sledstveno tome i naš moral, posmatraju kao božji dar. Isto to čini i Kant samo kroz filozofski koncept o kategoričkom imperativu. Najjednostavnije rečeno, naši svetonazori, ništa manje i naši moralni izbori, su nešto što već posedujemo u sebi. I baš zbog toga je ova misao Šopenhauera toliko bitna. Ona našu predstavu u svetu, a samim tim i naš moral, ne posmatra kao datost, već kao nešto što zavisi od nas samih. Još bitnije, po Šopenhaueru naša predstava o svetu nikako ne može objektivna, ona je uvek subjektivna. A ta subjektivnost, ma koliko mi želeli da ona bude samo naša, dobrim delom zavisi i od spoljnih faktora. Najpre je to podložnost tuđim uticajima, ali i okolnostima vremena u kom živimo. O manipulaciji tek da se ne priča. Samo jedan primer. Judeohrišćanska civilizacija, i ne samo ona, je kao jedan od svojih osnovnih postulata postavila svetost života. „Ne ubij!“, izričita je zapovest. Suštinski, ova zapovest se smatra za vrednost samu po sebi. Još preciznije, ta zapovest je, kako to većina misli, nešto što nas čini ljudskim bićima. Ipak, ta zapovest se u zavisnosti od prilika vrlo lako može zaobići. Tako je, da uzmemo najočitiji primer, ubistvo u ratu. Ili smrtna kazna. Opšti princip, svetost života u ovom slučaju, ipak nije toliko opšti princip i vrlo lako ga je zaobići. Isti slučaj je i sa, što je i naša tema, odnosom prema drugim ljudima. Suština Isusove misli, kasnije i moderne civilizacije, je u jednakosti svih ljudi. „Sve što želite da ljudi čine vama, činite i vi njima“, čuveno je Isusovo “zlatno pravilo”. Uzgred, gotovo ista misao je prisutna u svim religijama. Kako niko od nas sigurno ne želi da mu drugi ljudi nanose zlo, ova misao je ništa drugo nego poziv na dobrotu prema svim ljudima. I svi će sa ovom mišlju složiti. Štaviše, verovatno će sanjati o njenom ostvarenju. Samo što je gotovo nikad neće primeniti. Naprotiv. Svedok tome je istorija naše civilizacije. Ništa manje i naša svakodnevnica. O baš toj svakodnevnici Elfride Jelinek je napisala izuzetan roman.
Glavna junakinja romana „Požuda“ je supruga jednog direktora. Direktor je gospodar svog sveta. Koliko svoje žene, ništa manje i radnika koji rade u njegovoj fabrici za preradu papira. Uloge su strogo podeljene, pogotovo one rodne: „Ženama se obećava raj samo ako svojim muževima i deci umeju da zgotove raj na zemlju i lepo ga začine“ , i nema mesta nikakvoj izmeni. Gospodar ima pravo da svojim robovima, ponajviše svojoj ženi, radi šta god hoće. I to kroz čitav roman i čini.
Ne otkrivajući tačno vreme u kom se radnja romana dešava, savremenost je to svakako, ništa manje i mesto, znamo da je to samo naselje u podnožju Alpa, Elfride Jelinek kao da namerno želi da zaobiđe određenost jednog vremena ili prostora. Takva je i fabula romana. Nje, suštinski, gotovo i da nema. Ako želimo da budemo u potpunosti tačni, to je samo jedna slika koja se neprestano ponavlja. Slika je to ljudskog bića, u ovom slučaju direktora, koji od drugog ljudskog bića, svoje supruge, pravi roba. I to kroz bestijalno seksualno nasilje. Mučnost ovakvog sveta je još veća zbog dobrovoljnog pristanka žrtve na takav svet. I ništa manjeg pristanka na takvu podelu uloga: „Žene u svojim nadama žive od sećanja, muškarci, pak, od trenutaka koji im pripadaju i koji, ako ih brižljivo sakupljaju, mogu da se pretvore u gomilicu vremena koja, takođe, pripada njima.“
Elfride Jelinek je rođena u Štajerskoj. Odrasta u Beču, u kojem studira teatrologiju, istoriju umetnosti i muzike. Debituje sa knjigom „Svi smo mi mamac, bejbi!“ (1970), posle koje sledi niz romana i pozorišnih drama. Izborom tema, ništa manje i stilom, Elfride Jelinek pravi svojevrsnu prekretnicu u modernoj nemačkoj književnosti. Za svoje književno stvaralaštvo Elfride Jelinek je zadobila najznačajnija evropska i internacionalna priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 2004. godine.
Elfride Jelinek u „Požudi“ tka priču koja svojom univerzalnošću prevazilazi okvir jednog vremena. Priča je to o moći nad drugim ljudima. Koliko moći direktora nad svojom suprugom, suštinski: muškarca nad ženom, podjednako i moći čoveka nad drugim čovekom. I to ponajviše kroz odnos direktora prema svojim radnicima. Ništa manje i kroz odnos koji država ima prema svojim podanicima. Nižući mučne epizode satiranja čoveka od strane drugog čoveka, Elfride Jelinek stvara sliku paklenog sveta. Onog u kom su ideje o jednakosti i vrednosti svih ljudi pervertirano pretvorene u svoju suprotnost. A opet sveta koji se deklarativno zaklinje u te vrednosti. Elgired Jelinek taj svet ogoljava, predstavljajući ga u svoj svojoj grozoti. I možda na baš taj način ukazuje na mogućnost popravke. Vidite li šta smo napravili od sveta u kom živimo, kao da Elfride Jelinek sve vreme uzvikuje. I u isto vreme nas pita da li zaista želimo da živimo u takvom svetu.

Naslov: Požuda
Autor: Elfride Jelinek (1946-)
Prevela: Sanja Karanović
Izdavač: Lom, Beograd, 2019
Strana: 229