Jedan od sedam smrtnih grehova, kako to vide hrišćani, je i gordost. I ne samo to, gordost pojedini teolozi vide kao najveći greh iz kog proizilaze svi ostali grehovi. Sličan stav dele i druge religije. I ne samo one. Gotovo da ne postoji period u istoriji naše civilizacije u kom gordost nije posmatrana kao loša stvar. Naravno, gordost sama po sebi predstavlja poprilično ružnu stvar, pogotovo onda kada se ispoljava kod ljudi koji nemaju nikakav razlog za takvo ponašanje. Ipak, i ako zagrebemo malo dublje, otpor prema gordosti proizilazi iz sasvim drugih pobuda. To je ništa drugo nego suprotstavljanje shvatanju sveta koje je duboko individualno. Da bi se to shvatilo treba krenuti od početka. Biblijska priča o Adamu i Evu je najbolji prikaz toga. Bog prvim ljudima daje sve blagodeti, ali i postavlja granicu. Adam i Eva ne smeju da uberu plod sa drveta poznanja dobra i zla. Kako je svima poznato, oni su to učinili, što je dovelo do njihovog izgona iz rajskog vrta i života prepunog zala i muka. Suština ove priče je u ograničenju naše slobode višim autoritetom. Slobodan si, ali samo do određene granice. I ako pokušaš da budeš svojeglav, još tačnije – da misliš svojom glavom, bićeš kažnjen. Ova biblijska parabola je pokazala kakva će biti istorija ljudske civilizacije. Ili još preciznije rečeno, naša sloboda će uvek biti ograničena. Može to biti bog, ništa manje i zakon, neretko sila, ali uvek će nam neko stajati nad glavom sprečavajući nas da ne „preteramo“ u našoj slobodi. Ipak, najperfidnija su ona ograničenja kojih nismo ni svesni, ona „nepisana“ i opšteobavezujuća pravila koja posmatramo kao datost. Primera radi, to je porodični život. Niko nas, barem zasad, neće odvesti u zatvor ako odbijemo da živimo u braku ili da rađamo decu, ali takav izbor će izazvati opšti odijum i još češće kritike. Ima i drugih primera. Ukoliko, recimo, odbijemo da posmatramo kao neprijatelje određenu naciju koju naša nacija posmatra kao neprijateljsku bićemo posmatrani kao izdajnici, neretko i kao neprijatelji. Suština je da se sve što odstupa od kolektivističkog shvatanja sveta u kom je najveća svetost sigurnost određene zajednice mora saseći u korenu. Ili barem osuditi, ne bi li takvo ponašanje bilo određeno kao nešto duboko nepoželjno. Baš takav slučaj je i bio sa sada već čuvenom „Mojom borbom“.
Šesti tom „Moje borbe“, svojevrsnog književnog ali ništa manje i društvenog fenomena, nas vraća na početak čitave priče. Godina je 2009. Karl Uve Knausgor je čovek „zarobljen“ u porodičnom životu. Prošlo je nekoliko godina od izlaska njegovog poslednjeg romana, ali i od početka njegovog porodičnog života. Očaj, koji Knausgor ovako opisuje: „Ne egzistencijalni mrak, ne pitanje života i smrti, neizdrživa radost ili neizdrživa tuga, već mali mrak, senka na duši, lični mali pakao malog čoveka, toliko mali da se zapravo ne može ni pomenuti, dok je istovremeno ispunjavao sve“, će biti smenjen pokušajem da se pronađe uzrok tog stanja. Knausgor počinje da piše o svom životu. Jedini problem je što u tom pisanju neće poštediti nikoga. Ponajviše ljude koji su mu bliski. Kroz celi šesti tom ovog romana mi pratimo kako je to pisanje izgledalo, ali i kakve je posledice ono donelo.
Baš kao i u svim delovima „Moje borbe“ (ako se odlučite za čitanje ovog romana, obavezno krenite od prvog toma), Knausgor polazi od stvarnosti koja ga okružuje. Banalnost svakodnevnog života (bila to promena pelena deci, odlazak do samoposluge ili večera sa prijateljima) predstavljena je u potpunosti. Knausgor ne ulepšava stvarnost, ne pokušava da život učini zanimljivijim ili lepšim. On nam samo daje istinsku sliku života, oštro se protiveći bilo kakvom pokušaju ulepšavanja: „To je greška, jer je sav život jednako autentičan, a uzvišenost je predstava o životu, ne život sam. Čežnja za stvarnošću, čežnja za autentičnošću, ne izražava ništa drugo do čežnju za smislom, a smisao nastaje iz povezanosti, iz načina na koji se vezujemo jedni za druge i za svoje okruženje.“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
„Ako čovek hoće da dopre do stvarnosti kakva jeste, za pojedinca – a druge stvarnosti nema – ako zaista to hoće, ne sme da ima obzira. A to boli“, piše Knausgor. I upravo to i čini u ovom romanu. Svesno ogoljavajući svoj život, on ogoljava i život svih ljudi koji ga okružuju. Sitne svađe i male pakosti, svi naši mali grehovi, suštinski: banalnost našeg života je pronašla mesto u „Mojoj borbi“. I baš zbog toga je bio toliki odijum protiv ovog romana. Ono nepisano pravilo da se o takvim stvarima ne priča, da je ta banalnost nešto samo naše i ono što treba da se sakrije od drugih, je u „Mojoj borbi“ prekršeno. Primera radi, naš otac može biti notorna bitanga, ali se tako o njemu ne sme javno govoriti. Kod Knausgora to nije slučaj. Isto tako, Knausgor se kroz svih šest tomova ovog izuzetnog romana sukobljava sa kolektivističkim pogledom na svet. Gde taj pogled na svet odvodi on nam predstavlja u odeljku romana „Ime i broj“, ništa drugo nego eseju na preko četiri stotine strana o Hitlerovoj „Mojoj borbi“. Knausgor zaključuje: „Moral koji polazi od svih, koji polazi od ‘mi’, opasna je stvar, možda i najopasnija od svih, jer obavezati se prema svima znači obavezati se prema apstrakciji, dakle nečemu što postoji u jeziku ili svetu ideja, ali ne u stvarnosti, gde ljudi postoje pojedinačno.“ Suština je da se svet jedino može posmatrati iz sopstvene vizure. Upravo tu vizuru, ništa manje i događaje koji su odredili takav pogled na svet Knausgor predstavlja na preko tri i po hiljade strana „Moje borbe“. Književni je to podvig kom se teško može pronaći pandan, ništa manje i izvrsno književno delo koje je obeležilo početak veka u kom živimo.
Naslov: Moja borba, šesti tom
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 1083
Čitaonica, mesto za dobre knjige 