Deseti decembar – Džordž Sonders

Nema boljeg načina da se počne priča o ulozi forme u svetu literature od onih čuvenih rečenica iz biblijske Knjige propovednika: „Što je bilo to će biti, šta se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem. Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo? Već je bilo za vijekova koji su bili prije nas.“ I sve je već rečeno. Ili možda nije. Zato je najbolje krenuti od početka. Tačnije, od Aristotela. On u „Poetici“ formu vidi kao mogućnost oblikovanja književne građe. Još jednostavnije rečeno, forma je način na koji će određena priča biti ispričana. Što je i suština književnosti. I ono što književnost čini književnošću. Možete imati najbolju moguću priču, možete i imati talenat da tu priču ispričate na najbolji mogući način, ali vam to gotovo ništa ne vredi ukoliko tu priču ne uspete da dobro, upotrebićemo možda poprilično neadvekatan izraz, upakujete. To „pakovanje“ priče – razume se, to može biti i esej, pesma, memoarska proza – je ono što se označava kao forma. Problem nastupa sa zasićenjem. I onim čuvenim stihovima sa početka teksta. Kako posle nekoliko vekova literature pronaći originalnu formu, pitanje je svih pitanja. To pitanje postaje posebno bitno na početku dvadesetog veka. Brojni umetnički pokreti to pitanje postavljaju kao jedno od najbitnijih. Tako nastaje mnoštvo dela oslobođenih svih stega tadašnjih književnih, ali ništa manje i društvenih i moralnih normi. Nema boljeg primera za to od Džojsovog „Uliksa“. I tu već nastupa problem. Forma počinje da jede suštinu. Ili još preciznije rečeno, način na koji se piše postaje mnogo bitniji od onoga što je napisano. Dolazi i do, kako to obično biva, pomodarstva. I eto ironije. Oni koji se protive unificiranoj stvarnosti postaju ništa manje unificirani kroz epigonstvo nečega što se smatra za prevratničko. Pitanje forme se još više zaoštrava sredinom veka. Bartova teorija o smrti autora i ideje postmodernista o nepouzdanosti bilo kakvog znanja donose nove promene. Od „Blede vatre“ Vladimira Nabokova, pa sve do Ekovog „Imena ruže“ pronalaze se nove književne forme. Nekada uspešno, kakav je slučaj sa ova dva dela, a još češće neuspešno. Najbolji svedok tome je savremena književnost. I mnoštvo književnih dela koja su u potrazi za originalnom formom izgubila sve ostalo. Ponajviše samu priču koja je srž literature. Da je ipak moguće iznaći originalnu formu i u isto vreme ispričati sjajnu priču svedoči nam stvaralaštvo Džordža Sondersa.
Ulazak u svaku od priča sabranih u zbirku „Deseti decembar“ nalikuje ulasku u potpuni novi svet. Tako se pred nama u ovoj knjizi otvaraju svetovi jednog tinejdžera u susretu sa smrću, ali i krajnje bizarne i ništa manje disfunkcionalne porodice. Pred nama je i distopijski svet u kom se na zatvorenicima testiraju lekovi koji bi trebali da „poprave“ ljudska osećanja. Ništa manje i užasavajući svet u kom su emigranti idealni ukras za vašu baštu. Kao što je pred nama i uposlenik zabavnog parka koji se pogubio u „viteškom“ svetu, ali i veteran iz nedavnog rata. Svi ti ljudi moraju da se sukobe sa samim sobom i da otkriju izlaz iz užasa stvarnosti koja ih okružuje.
Od potpuno redukovanog toka svesti jednog tinejdžera, preko krajnje tehnokratskog rečnika menadžera (produktivnost, produktivnost, produktivnost), dnevničkih zabeleški čoveka iz budućnosti, pa sve do ispovesti iz prvog lica – Džordž Sonders tka deset priča iz ove zbirke na način kakav nije viđen do sada. Od prvobitne zbunjenosti kada uzmete ovu zbirku (kakav je ovo sad đavo, otprilike) pa sve do potpunog oduševljenja napisanim, možda je tako najbolje opisati „Deseti decembar”. I još bitnije, ne treba zaboraviti da je „Deseti decembar“ knjiga koja nas tera na razmišljanje o onim starim dobrim „velikim“ pitanjima: „Jesu li oni to odabrali? Je li to bila njihova krivica kad su izleteli iz majčine utrobe? Jesu li oni želeli, prekriveni krvlju iz placente, da odrastu u zločince, mračne sile, ubice? (…) Ne; pa ipak, njihove izvitoperene sudbine ležale su uspavane u njima, seme koje je čekalo vodu i svetlost da izrodi najokrutnije, otrovno cveće (…) koje će ih pretvoriti (pretvoriti nas!) u zemaljski otpad, ubice, i uprljati nas konačnim, neoprostivim prestupom.“
Džordž Sonders predstavlja jedno od najznačajnijih imena savremene američke književnosti. Posle završenih studija radi kao pisac tehničke dokumentacije u jednoj firmi. Kako je sam rekao, upravo ovo iskustvo izvitoperenog jezika ga je nateralo da pokuša da pronađe nove jezičke forme. Debituje 1996. godine sa zbirkom priča „CivilWarLand in Bad Decline“. Književnu slavu i mnoštvo priznanja mu donosi zbirka „Deseti decembar“. Dobitnik je Bukerove nagrade za roman „Linkoln u bardu“ (na srpskom je objavljen u izdanju „Geopoetike“). Predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Sirakuza.
„Zaokuplja me večiti problem Forme, koja bi mogla da učini nešto da se taj sudbinski i sudbonosni poraz učini manje bolnim i manje besmislenim, Forme koja bi mogla da dâ nov sadržaj našoj taštini, Forme koja bi mogla da učini nemoguće (…)“, piše Danilo Kiš u eseju „Mi pevamo u pustinji“. Upravo to pitanje forme koja može da učini nemoguće i da preokrene stvarnost je u srži „Desetog decembra“. Kako se čini, Džorž Sonders je pored iznalaženja i upotrebe novih književnih formi uspeo i da stvori jedan sasvim novi jezik (da ga osetimo i u srpskom prevodu pobrinula se Kristina Kalauzov Filipović kroz izvrstan prevod zbirke). A opet, i gotovo u isto vreme, taj novi svet je u stvari naš svet, čak i onda kada je on smešten u budućnost. Sonders piše o svim onim velikim temama. O dobroti i o zlu, o pravdi i o izvitoperenosti zakona i opštevažećeg morala, o užasu malograđanštine i potrošačkog društva, o našim malim i jadnim životima. I pokušaju da nekako preživimo te živote. Sonders je u ovoj zbirci učinio nešto gotovo nemoguće. Pred nama su prevratnički književni eksperimenti, potpuno nove književne forme, ali i u isto vreme priče koje nas u potpunosti obuzimaju sjajnom radnjom i ništa manjim fokusom na ona velika pitanja. „Deseti decembar“ je istinsko remek-delo, i sasvim sigurno knjiga po kojoj će se u budućnosti ravnati savremena literatura.

Naslov: Deseti decembar
Autor: Džordž Sonders (1958)
Prevela: Kristina Kalauzov Filipović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 247

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s