Obojena ptica – Ježi Kosinski

„Čovek, kako to gordo zvuči“, izgovora jedan od junaka drame „Na dnu“ Maksima Gorka. Kontekst je sve, pa i u ovom slučaju. Ovu rečenicu izgovara očajnik, čovek koji je izgubio sve ideale, i čovek kom jedino preostaje cinizam. Sjajno o tome piše Miljenko Jergović u eseju „Maksim Gorki: Burevjesnik“: „Ljudi nisu na dnu zato što su socijalno deklasirani, nego su na dnu jer su ostali bez ikakve vjere i više im pomoći nema.“ Upravo ta vera, još više vera u čoveka je i naša tema. A nema boljeg načina da se ona pokrene od prisećanja na dva čuvena filozofska koncepta. Na jednoj strani je Žan Žak Ruso, a na onoj drugoj Tomas Hobs. U prevratničkom delu „Rasprava o poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima“ Ruso postavlja teoriju o koruptivnom društvu. Čovek po svojoj suštini nije loš. Lošim ga čine rđavi društveni sistemi. Ruso tu ne staje. Za primer najveće vrline on uzima „plemenitog divljaka“, čoveka neiskvarenog zakonima i društvenim sistemima. S one druge strane se nalazi engleski filozof Tomas Hobs. On ljudski život karakteriše kao „osamljenički, siromašan, prljav, težak i kratak“. Ni sama čovekova suština ništa nije bolja. Ljudi su ništa drugo nego pripitomljene zveri, koje jedino čvrst društveni i politički sistem može da drži pod kontrolom. „Čovek je čoveku vuk“, kako govori Hobs. Ove dve suprotstavljene teorije postale su osnov savremene misle o čovekovoj prirodi. Ništa manje i osnov vladajućih društvenih sistema. Ako je verovati Rusou, da bi se čovečanstvo valjano razvilo potrebno je stvoriti novi, znatno bolji društveni sistem, koji će za svoj osnov postaviti ideje slobode, jednakosti i ravnopravnosti. To su i ideje Francuske revolucije iz kojih izvire moderna demokratija. Ukoliko verujemo Hobsu, potrebna nam je čvrsta ruka, tiranski politički sistem koji će pomoću straha držati u pokornosti svoje podanike. U suprotnom, sledi rasulo i ludilo. U koju ćete od ove dve teorije verovati zavisi samo od vaših svetonazora, ništa manje i od vaših iskustva. A kako one zaista izgledaju u praksi opisao je Ježi Kosinski u čuvenoj „Obojenoj ptici“.
Na samom početku Drugog svetskog rata roditelji svog sina sklanjaju u duboku poljsku provinciju, računajući da će tako on izbeći smrt. Ipak, problem nastupa kada Marta, starica kod koje je dečak smešten, umre. Ne bi li nekako preživeo, a bez mogućnosti da pronađe svoje roditelje, dečak kreće na put. Tragajući za utočištem, on luta poljskim selima. Na tom putu će sresti seosku gataru, patološki ljubomornog mlinara, sakupljača ptica, incestoidnu porodicu, nemačke vojnike, razularene kozake i još razularenije seljane, plemenitog sveštenika, vojnike Crvene armije… U svakom od tih susreta grotlo zla će biti otvoreno pred nemoćnim dečakom.
Prvo o kontroverzama. Objava „Obojene ptice“ je izazvala opšti odijum u zemljama tadašnjeg istočnog bloka, pogotovo u Poljskoj. Ono što je Poljake najviše zabolelo je bila predstava zla koji običan narod čini. Kao da to nije dovoljno, sledila je još jedna kontroverza. Na nagovor svog američkog izdavača, Kosinski je u početku govorio da je „Obojena ptica“ autobiografija kako se knjiga bolje prodavala. Kasnije se to ispostavilo kao neistina, što je i sam Kosinski priznao. Na to su se nadovezale i kasnije optužbe da Kosinski nije pravi autor ove knjige (po logici da neko ko je relativno skoro naučio engleski jezik ne može napisati tako stilski savršen roman), kao i glasine da je Kosinski „pokrao“ ispovesti preživelih Jevreja. Ako ostavimo po strani ove kontroverze, koje suštinski nisu ni bitne za sam sadržaj knjige, pred nama se nalazi istinsko remek-delo. Svet „Obojene ptice“ je ništa drugo nego svet prvobitnih bajki. Groteskni je to i užasavajući svet, onaj u kom se dešavaju užasne stvari i one koje, kako to mislimo, ne postoje u stvarnom svetu. Taj samo naizgled bajkoviti svet Kosinski predstavlja iz vizure jednog dečaka, koliko povređenog, još više zbunjenog. Dečaka koji pokušava da shvati: „(…) šta je to što ljudima jedne boje očiju i kose podaruje tako strašnu moć nad drugim ljudima“. Ali i dečaka koji posle silnih nesreća spoznaje suštinu moći: „Sposobnost da odlučuješ o sudbini mnogo ljudi koje uopšte nisi poznavao, rađalo je veličanstveni osećaj. Nisam bio siguran da li je to zadovoljstvo zavisilo samo od saznanja o moći koju neko poseduje ili od njenog korišćenja.“
Ježi Kosinski je rođen u jevrejskoj porodici u Lođu. Na početku Drugog svetskog rata roditelji ga sklanjaju u poljsku provinciju. Lutajući poljskim selima preživljava rat. U poratnom periodu završava studije istorije i sociologije. Emigrirao je 1957. godine u Sjedinjene Američke Države. Objava „Obojene ptice“ mu donosi mnoštvo književnih priznanja i velike tiraže, ali i ništa manje napade. Sledi niz podjednako uspešnih romana. Na srpski su prevedeni „Koraci“ i „Prisutnost“. Kosinski je bio istaknuti humanitarni radnik i borac za ljudska prava. Izvršio je samoubistvo 1991. godine.
Izlazak filma „Obojena ptica“ skrenuo je ponovnu pažnju na čuveni roman Ježija Kosinskog. Baš kao i uvek, svima su bila puna usta zgrađavanja nad silnim scena užasa i bestijanih zločina iz ovog romana. Jedino niko nije postavio pitanje kako su to zlodela moguća. Kako je moguće da čovek postane čoveku vuk? Ako verujemo Rusou, kako je moguće da „plemeniti divljaci“, a seljani iz ovog romana su baš takvi, čine takve zločine? I to bez ikakve potrebe, suštinski: bez bilo kakvog povoda. Zlo je to samo zarad zla. Ukoliko poverenje poklonimo Hobsu, kako objasniti činjenicu da jedno krajnje uređeno društvo kakvo je bilo nemačko čini podjednako užasne stvari? Čak i gore od „divljaka“: „Nemci su me čudili. Kakvo rasipanje snage! Da li je ovakav siromašan, okrutan svet bio vredan vlasti nad njim?“ Kosinski nas kroz ovaj sjajni roman primorava da promislimo o suštini naše prirode. I da sami sebi postavimo ona velika pitanja. Ko smo mi? Zveri ili ljudi? Ko nas čini zlim? Ili smo možda po svojoj suštini zli? I ono najbitnije pitanje: možemo li to kako popraviti? Svet „Obojene ptice“ je svet užasa, ali, i u isto vreme, užasa koji je opisan na način koji nikada nećemo zaboraviti. Najbitnije, sveta u kom je čovek prestao da bude čovek i postao zver: „Ljudi ionako nisu razumeli jedni druge. Sukobljavali su se ili su se privlačili, grlili su se ili gazili, ali svako je poznavao samo sebe. (…) Poput planinskih vrhova oko nas, gledali smo jedni druge, odvojeni planinama, previsoki da ostanemo neprimećeni, preniski da dotaknemo nebesa.“

Naslov: Obojena ptica
Autor: Ježi Kosinski (1933-1991)
Preveo: Vuk Perišić
Izdavač: Plato, Beograd, 2014
Strana: 266

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s