„Jer on je znao što nije znala ova radosna gomila, a može se saznati iz knjiga: da bacil kuge ne ugiba nikada; da se može desetke godina pritajiti (…) da će možda doći dan kad će na nesreću i pouku ljudi, kuga probuditi svoje štakore i poslati ih da uginu u nekome sretnom gradu“, poslednje su rečenice u čuvenoj Kamijevoj „Kugi“. I početak naše priče. Kako mislimo, a to se nažalost najčešće pokazuje kao neistina, iskustvo velikih tragedija nas podučava da takve greške nikada više ne ponovimo. Nema boljeg primera za to od ratova. Iskustvo Prvog svetskog rata našu vrstu nije sprečilo da započne još jedan, znatno krvaviji rat. Holokaust nas nije sprečio da počinimo nove masakre i genocide. Baš kao što nas ni iskustvo stanovnika Uskršnjeg ostrva nije ničemu naučilo. Masovna seča drveća zarad izgradnje čuvenih kipova dovela je do potpunog uništavanja prirodnih resursa na ovom ostrvu. Rezultat je bilo desetkovanje stanovništva i posledice koje se i danas osećaju. Ono što će se svima nama desiti ukoliko se trend uništavanja životne sredine nastavi ovim tempom. Suština svega je da naša vrsta ne izvlači nikakve lekcije iz svojih grešaka, računajući valjda da će opasnost sama po sebi proći ili da se ona nikada više neće ponoviti. Jedini problem je što bacil kuge, kako to kaže Kami, nikada ne umire. Naprotiv, on samo čeka povoljnu priliku da se ponovo „probudi“. Te činjenice smo postali svesni ovih dana usled epidemije koronavirusa. I to ponajviše kroz ono čemu nas uče posledice i prateći efekti svake velike opasnosti. Prva je krhkost našeg znanja. Još više, koliko su velike naše zablude. Evo samo par primera. Protivnici vakcinacije sada mogu da vide kako izgleda svet u kom vakcine protiv zaraznih bolesti ne postoje. Isto tako, trenutna epidemija nas uči koliko je dragoceno istinsko znanje. Lečiti nas ne mogu šamani, vračevi i raznorazni prevaranti već isključivo lekari. Valjda ćemo u budućnosti shvatiti da to važi u svakoj oblasti života. Ono što nismo shvatili, a izgleda da to nećemo shvatiti ni u budućnosti, je jednakost svih ljudskih bića. Virus se ne obazire na to da li ste belac ili crnac, Srbin ili Aboridžin, bogat ili siromašan… Isto tako, to je i vrednost zdravog razuma. Masovna histerija, mnoštvo nesuvislih pretpostavki, ništa manje okovanost strahom dovela je do grotesknih scena, onih predapokaliptičnih kupovina po celom svetu. Zabluda potrošačkog društva da nam kupovina donosi sreću, sada je preokrenuta. Kupovina, kako to mislimo, donosi sigurnost. I ono što je najbitnije, a što će se tek pokazati, velike opasnosti nam otkrivaju ko smo mi zaista i šta se to zapravo krije u našim dubinama. Niko o tome nije pisao tako dobro kao Borislav Pekić.
Sasvim je uobičajeni dan na londonskom aerodromu Hitrou. Policija je tu da očuva sigurnost, lekari da nekako saniraju „aerodromske“ bolesti, brojni službenici da omoguće red i nesmetani protok saobraćaja. Baš kao što je i uobičajena gužva na aerodromu. Sve će se to promeniti u trenu. Na Hitrou sleće avion u kom se nalazi bolesna monahinja. I to zaražena opakim besnilom. Da sve bude još gore, besnilo počinje da se širi, sve dok celi aerodrom ne postane veliki karantin. Onaj u kom će se pokazati prava čovekova priroda.
Zamišljen kao prvi deo antropološke trilogije (kasnije su usledili „1999“ i „Atlantida“), „Besnilo“ je udžbenički primer „idejnog romana“. Baš kao i u „Čarobnom bregu“ Tomasa Mana, Pekić preko pripovedanja o jednoj bolesti pokušava da prikaže rastakanje i propast jedne civilizacije. Ono što je bitno, ta propast je prikazana na literarno savršeni način. To je na prvom mestu forma. Koristeći paraliterarne žanrove (ponajviše triler, roman katastrofe, ali i horor), Pekić stvara zanimljivu priču koja će svakog čitaoca držati u neizvesnosti sve do poslednje stranice romana. Na odličnu priču nadovezuje se Pekićeva nenadmašna erudicija. Gotovo da ne postoji oblast pomenuta u ovom romanu (bila to genetika, rad policijskih službi, tok bolesti i lečenja…) u kojoj Pekić ne briljira. I ono što je najbitnije, radnja nije „pojela“ suštinu. U pozadini savršeno napisane priče stoji pokušaj da se odgonetne koren bolesti cele jedne civilizacije: „Bolest postaje strašnija ukoliko se o njoj više govori. A o ničem drugom u karantinu se i ne govori. I to što se čuje najčešće su čudovišne mitologomene, rođene u nakaznom spoju neznanja i straha.“
Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u Podgorici. Kao mladić je zbog osnivanja političke organizacije uhapšen i osuđen na višegodišnju zatvorsku kaznu. Po izlasku na slobodu studira eksperimentalnu psihologiju. Objava njegovog prvog romana „Vreme čuda“ izaziva jednodušne pohvale kritike. Za drugi roman „Hodočašće Arsenija Njegovana“ dobija NIN-ovu nagradu. Upravo ovaj roman je početak epopeje o porodici Njegovan, sedmotomnog romana „Zlatno runo“. Pekić je bio izuzetno plodan pisac. Pored niza romana, zbirki pripovedaka i drama, ostavio je mnoštvo knjiga eseja, književno-teorijskih ogleda, memoarske proze… Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio gotovo sva jugoslovenska književna priznanja. Celokupni Pekićev književni i esejistički opus nedavno je objavljen u izdanju „Lagune“ i „Službenog glasnika“.
„U širem smislu, karantin ilustruje položaj vrste. Položaj čoveka u svetu je karantinski. A bolest, ako je opasna, kvasac je koji će iz ljudi izvući ono što su, ispod veštačke kore vaspitanja, ugledanja, interesa i lukavstva, oni stvarno“, piše Pekić u ovom romanu. Što je i njegova suština. Izabravši da taj put razobličavanja i pokazivanja ljudske suštine izvede kroz žanr-roman Pekić je učinio veličanstvenu stvar. To je pre svega dokaz da se o onim velikim i bitnim pitanjima može pisati na zanimljiv i uzbudljiv način. I još bitnije, na način koji će privući ljudi koji se nikada ne bi poduhvatili takvog štiva. Ono što Pekić pokušava, i u tome uspeva, je pokazivanje šta se to krije u najmračnijim ćoškovima naše duše i to kroz sukobljavanje sa velikom opasnošću. Čitanje ovog romana je pravo zadovoljstvo, pogotovo u danima u kojima se suočavamo sa sličnom opasnošću. „Besnilo“ nas suočava sa nama samima, sa našim iluzijama i glupostima, suštinski sa onim šta smo učinili od sveta u kom živimo. Ništa drugo nego sa bolešću savremenog sveta, koja nije ni besnilo, baš kao što to nije ni koronavirus u današnjici, već ono što mi: „Što smo učinili od sebe, svoje biološke šanse, svoje istorije, svojih života i ciljeva. To je (…) pravo besnilo. A ovo je bolest, koju ćemo ovako ili onako savladati, kao što smo ih do sada savlađivali. I nije pitanje koliko će nas ostati, nego zašto? Da li će ti što prežive biti drukčiji. Jer bez toga, preživljavanje nema svrhe.“
Naslov: Besnilo
Autor: Borislav Pekić (1930-1992)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2011
Strana: 624
Čitaonica, mesto za dobre knjige 