Rod – Miljenko Jergović

Zamislite, ako možete, svet bez različitosti. Kao u nekakvoj krajnje užasavajućoj distopiji, taj svet bi bio mesto u kom bi obitavalo mnoštvo identičnih ljudi, koji rade identične stvari. Otprilike kao u Hakslijevom „Vrlom novom svetu“. Zamislite tu bezobličnu uniformisanost, jednakost pervertirano pretvorenu u najgori košmar. O tom i takvom svetu, iako im on, eto malo paradoksa, nikada neće pasti na pamet, sanjaju snevači o etnički čistim državama i društvima. Kad smo već krenuli sa paradoksima, evo još jednog. Naša nacionalna, ako ona uopšte postoji, posebnost je nemoguća ako ne postoji posebnost drugih. I još više ako ta posebnost ne živi uporedo sa našom posebnošću. Bez poređenja sa drugima kako bismo uopšte znali da smo različiti? Ili, zamislite samo taj košmar, da smo isti. Setite se toga kada neko ovih dana, svakako i u budućnosti, krene da priče o „migrantskoj opasnosti“. Još više kada počne da vam govori zašto je ta „opasnost“ zaista opasnost. A ona je, kada se stave na stranu dimne zavese straha od moguće ekonomske propasti ili porasta kriminaliteta, ništa drugo nego mržnja prema „drugačijem“. I to mržnja proizašla iz ubeđenja da su ti drugi niža vrsta. To je, uostalom, i srž antimigrantske retorike. Najbolje ćete to videti kada u razgovoru sa zastupnicima antimigrantske politike uporedite, recimo, jednog srpskog emigranta sa sirijskom. Uslediće neminovna zapenušanost, verovatno i bes, praćen tiradom da to nije ista stvar. Ti drugi, uvek ti drugi, su prljavi, smrdljivi, zli, sejači zaraze, silovatelji naših žena (slobodno dopunite ovaj spisak, on je beskonačan), za razliku od nas, koji smo, jelte, nevinašca i divna bića. Savršeni svet za ovakve ljude bi bio svet u kom bi obitavali samo mi. Bio bi to svet u kom ne bi bilo nikakvog mešanja i u kom bi nekakva rasna čistoća, vlažni san svakog nacionaliste, ostala sačuvana. Na sreću, takav svet je nemoguć. Ponajviše zato što bi takav svet vrlo brzo propao. Nema boljeg primera za to od kraljevskih dinastija. Mnoštvo brakova sklopljenih isključivo u okviru plemstva doveo je do rađanja bolesne i deformisane dece. Isto to važi i za države. U društvima u kojima bi živeli samo pripadnici jedne nacije bez ikakvog dodira sa drugim nacijama vrlo brzo bi došlo do stagnacije. Koliko naučne, još više kulturne, ništa manje i ekonomske. Naprosto, društvena i nacionalna samodovoljnost nije moguća. Ili ako je ona prisutna, sledi propast. Nema boljeg primera za to od Srbije tokom sankcija devedesetih. Izuzetnu priču o preplitanju različitosti, ali i o svim nedaćama koje su pratile to preplitanje, donosi Miljenko Jergović u romanu „Rod“.
Prateći istoriju svoje porodice od kraja devetnaestog veka pa sve do savremenosti, trenutka u kom poslednji član porodice umire, Miljenko Jergović stvara izuzetnu sliku nekoliko desetina godina naše istorije. U njenom središtu su dva lika. Prvi je Karlo Stubler, banatski Švaba, koji dolazi u Sarajevo na razmeđi dva veka. Govoreći o njegovom poslu železničara, ništa manje i o silnim državama i društvenim sistemima u kojima on službuje, Jergović slika uspon jedne porodice i njeno docnije stagniranje. To stagniranje svoj najveći izraz zadobija u slici umiranja Karlove unuke na početku dvadeset i prvog veka. Podjednako i smrti porodice Stubler.
Žanrovski odrediti Jergovićev roman je težak zadatak. Ipak, možda je najbolje reći da je on žanrovski hibrid. U svojoj biti, „Rod“ je memoarska knjiga, priča o jednom veku jedne porodice. Ali to je samo jedna strana ovog dela. Vešto preplićući stvarne događaje sa fikcijom, pogotovo u završnom delu romana „Kalendar svakodnevnih događaja“, ništa manje i sa brojnim esejističkim, dokumentarnim i putopisnim pasažima, Miljenko Jergović sklapa savršeni mozaik od neretko potpuno različitih i samo naizgled nespojivih delova stvarnosti. I to sa željom da se užas te stvarnosti pretvori u literaturu: „Ne zaboravljati ništa, pamtiti sve, to je pakao. Sretan i spokojan čovjek može biti samo ako se ovoga ne sjeća. Ili ako se sjećanje slije u tekst, u literarnu fikciju, koja može biti stvarnija od zbilje i od sjećanja, ali nije upisana u živo meso kao što sjećanje jest.“
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i mnoštvo novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najznačajnija regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
„Oni su sa svojim kulturama i jezicima tvorili jedan izvannacionalni identitet, čiji je kulturni supstrat bio jači od njihove narodne pripadnosti. U mome slučaju, ili u slučaju moje obitelji, to znači da smo bosanski Hrvati u čiji su identitet upisani slovenstvo, njemstvo, talijanstvo, te još pokoja nacija bivše Monarhije“, piše Jergović u ovom romanu. Što je i njegova suština. Priča o Stublerima, o njihovom rodu, je ništa drugo nego priča o preplitanju. I još više, o silnom napretku koje je to preplitanje donelo. Na kraju, donelo je, ili barem doprinelo tome, da se iz tog preplitanja izrodi Jergovićev literarni talenat. Ali, donelo je, i to u isto vreme, silne nedaće. Ponajviše one koje dolaze od ljudi kojima je protivljenje tom preplitanje, a još više pitanje rasne i nacionalne čistoće, omiljena zabava. Podjednako način da napakoste drugima. Ispisujući pripovest o različitosti, Jergović u isto vreme piše i povest o veku ludila na ovim prostorima. Besmislenim smrtima, užasima i ratovima. Ali i o silnim radostima, napretku i blagodetima tog preplitanja. I o nadi da se neke naše gluposti, one sa početka teksta, mogu ispraviti: „Ali nije razlika u višenacionalnom društvu, naspram društva koje je nacionalno homogenije. Razlika je u odnosu prema različitostima. Možemo uživati u mržnji i od mržnje graditi svoj identitet, a možemo živjeti i bez tog užitka. Ako ne mrzimo, tada se nužno ogledamo u drugome, i tada drugi nužno postaje dio našeg identiteta.“

Naslov: Rod
Autor: Miljenko Jergović (1966-)
Izdavač: Fraktura, Zaprešić, 2014
Strana: 1008

Pročitajte i prikaze Jergovićevog romana „Buick rivera“,
knjige eseja „Autobus za Vavilon“ i prepiske „Drugi krug

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s