U požaru svetova – Mihael Martens

Jedna od onih bezbroj puta ponovljenih fraza је i upozorenje da neminovno morate da izbegnete svaki kontakt sa umetnikom ukoliko volite njegovo stvaralaštvo. Ako to ne učinite, sledi, kako se to najčešće misli, razočarenje. Umetnik neće biti biti onakav kakvog ste ga vi zamišljali, štaviše – neretko će biti baraba, pa će vam takvo umetnikovo ponašanje ogaditi i njegov rad. Šta je problem sa ovim shvatanjem? Najpre očekivanje da neko bude onakav kakav vi želite da on bude. Takav pogled na svet, sentimentalizam pomešan sa očekivanjem da će svet biti oblikovan po vašoj meri, dovodi do gorkih razočarenja. Evo samo jednog primera. Orvel u sjajnoj knjizi „Put za Vigan“ pišući o Džordžu Bernardu Šou to najbolje pokazuje. Prvobitni piščev idealizam je gotovo usahnuo posle stvarnog susreta sa radničkom klasom za čija se prava borio. Šta je to Šoa toliko zabolelo? Ponajviše shvatanje da radničku klasu, iako poprilično eksploatisanu, ne čine anđeli. Baš kao i njihovi eksploatatori, žrtve podjednako znaju da bude bestijalne i zle. Isti slučaj je i našim pogledom na umetnike. Sentimentalna očekivanja, otprilike kao u romanima notorne Mir-Jam, da su umetnici nekakva bestelesna bića, prepuna moralnih i ostalih vrlina se najčešće ispostavljaju kao potpuna zabluda. Umetnici su isti kao i svi ostali ljudi. Znaju da budi dobri, ali isto tako i potpuno zli. Neretko greše, još češće doživljavaju padove, podjednako imaju svoje zablude. I u čemu je onda problem? Nećemo pogrešiti ako kažemo da je srž problema, pored naših očekivanja, u apoteozi. Taj pojam označava pretvaranje čoveka u božanstvo u starom Rimu. Razume se, božanstva su bezgrešna. U suprotnom, ona to i ne bi bila. Isti slučaj je i sa umetnicima. Oni nakon smrti prestaju da budu ljudi i pretvaraju se u svojevrsne ikone. Može se reći čak i u božanstva. Podižu im se spomenici, po njihovim imenima se nazivaju škole i bibilioteke, prisutne su i svojevrsne ceremonije i rituali koji slave njihovo delo. Sve ono što nije valjalo u njihovim životima, evo još jedne fraze: o pokojnicima sve najbolje, podjednako i ono što odskače od ikoničkog prikaza se sklanja u zapećak. Kako onda pisati o takvim ikonama? I kako pomiriti istinu sa divljenjem prema stvaralaštvu tih umetnika? Možda nam najbolji odgovor na to pitanje daje Mihael Martens.
„U požaru svetu“, biografiji Ive Andrića, daje se jedinstveni poklon na život ovog književnog velikana. Najpre, to je pokušaj da se prikaže ne samo Andrićev život, već i kontekst vremena u kom se taj život odigrava. Martens tako čini sjajnu stvar. Andrićeva shvatanja, postupke i odluke vidimo iz jednog sasvim drugog ugla, još tačnije – pred nama je slika vremena, ponajviše neprilika koje to vreme donosi, i uticaja koje to vreme i neprilike donose na jedan život. Ispisujući Andrićev životopis, Martens nam predstavlja njegovo detinjstvo i prilike u kojima je on odrastao, burnu mladost, kasniju diplomatsku službu i meteorski književni uspeh. Svaki od tih životnih perioda je u ovoj knjizi zadobio izuzetan prikaz.
Ono što predstavlja najveću vrednost ove knjige je sasvim sigurno Martensov istraživački rad. Kroz iščitavanje mnoštva knjiga, članaka, podjednako i arhivske građe, Martens stvara sjajnu sintezu života jednog istinskog književnog genija. To je najvidljivije u poglavljima o Andrićevoj diplomatskoj službi u nacističkoj Nemačkoj i docnijem dobijanju Nobelove nagrade u kojima nam Martens predočava do sada manje poznate, neretko i u potpunosti nepoznate podatke. U obzir se, naravno, mora uzeti da je ova knjiga originalno pisana za nemačku publiku, pa će brojni podaci i stranice, pogotovo one koje govore o istoriji Balkana, za našu publiku biti možda opšta mesta. Takođe, pojedine Martensove opaske i stavovi (ponajviše o Josipu Brozu Titu i o ratovima devedesetih) će izazvati kontroverze, sve u zavisnosti od vaših ideoloških i političkih shvatanja. Ipak, i ako ovo ostavimo po strani, Martens je ispisao izuzetnu knjigu, koja pokušava da objektivno i istinoljubivo progovori o okolnostima jednog života koji i dalje izaziva mnoštvo sporenja. Takvo je i pitanje o Andrićevoj nacionalnoj pripadnosti. Možda ga je baš Martens najbolje protumačio: „Ivo Andrić sebe u Sarajevu i kao student u Zagrebu definiše kao Hrvata, međutim, već u Hrvatskoj počinje proces u kome se on lagano preorijentiše, da bi se na kraju priklonio srpskoj verziji jugoslovenstva.“
Mihaeil Martens spada u red najtalentovanijih nemačkih novinara mlađe generacije. Posle gimnazijskog obrazovanja počinje njegova profesionalna karijera. Radi kao urednik novina za nemačku manjinu na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza, ali i kao dopisnik iz nekoliko azijskih zemalja. Od 2001. godine zaposlen je u listu „Frankfurter algemajne cajtung“. Bio je reporter u avganistanskom ratu, a od 2002. do 2009. godine je dopisnik za Balkan. Trenutno je korespondent ovog lista iz Beča. Debitovao je sa knjigom „U potrazi za junakom“ (Clio, 2013).
Ukoliko bismo pokušali da odredimo suštinu ove knjige, ona bi verovatno glasila ovako: Martens, veliki poštovalac Andrićevog književnog stvaralaštva, pokušava da skine mitske koprene sa njegove biografije i da predstavi njegov život onako kako je on zaista izgledao. Baš kao što je to i slučaj sa sudbinom Jozefa Šulca, dobrog vojnika, čiju je sudbinu Martens opisao u knjizi „U potrazi za junakom“. U tom obračunu sa mitovima Martens nema milosti. Pred nama je slika Andrićevog života, svih njegovih zabludi, dobrih dela, ali i, onoga što Andrića možda najbolje određuje, oportunizma. Ništa drugo nego pokušaja da se u ludačkim vremenima nekako preživi. Da li to umanjuje Andrićevo stvaralaštvo? Nimalo. Ono je i dalje veličanstveno. Baš kao što to i sam Martens govori u ovoj izuzetnoj knjizi: „Ko pokuša da Andrića sagleda onako kako je on gledao svoje protagoniste – sa empatijom i razumevanjem za njihove slabosti (od kojih je pokoja i sopstvena), ali istovremeno s hladnim pogledom i u nastajanju da se niti demonizuju niti idealizuju – moraće da ustanovi: Andrić je, pored mnogo čega drugog, bio i oportunista. Ali ovo je lako napisati dok je čovek na sigurnom, u razdoblju obeleženom površnošću. Da Andrić nije bio toliko oprezan, danas ne bismo ni znali ništa o njemu kao piscu. Jedan evropski život u XX veku značio je i to nekad treba zaobilazati ponore. Da Andrić nije pošao tim zaobilaznicama, neka od najimpresivnijih dela evropske književnosti možda bi ostala nenapisana, ili u boljem slučaju neštampana.“

Naslov: U požaru svetova
Autor: Mihael Martens (1973-)
Prevela: Valeria Fröhlich
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 303

Pročitajte i prikaz Martensove knjige „U potrazi za junakom”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s