Reka između – Ngugi va Tiongo

Kao jedan od glavnih razloga za nastanak trenutne pandemije koronavirusa često se označava naš nehajni, neretko i potpuno zločinački odnos prema životnoj sredini. Što je svakako istina, ali ta istina, baš kao i uvek, ne mora biti u potpunosti istinita. Problem je, da se nekako ispetljamo iz ove zavrzlame, u onome šta stoji iza te istine. Da, ljudi bi morali da prestanu da bespotrebno seku šume i da uništavaju ekosisteme; da, svakako bi trebali da manje putujemo avionima i automobilima; isto tako bismo morali da smanjimo upotrebnu fosilnih goriva i da se okrenemo obnovljivim izvorima energije; i da, definitivno moramo da nekako da rešimo problem otpada, ponajviše plastike, koji ostavljamo za sobom. Uostalom, tako ćemo imati ne samo znatno kvalitetniji život, već i omogućiti bilo kakav život ljudima koji će doći posle nas. Problem nastupa kada se ekološki problem, i ne samo on, posmatra iz jednog sasvim drugog ugla. A on je, bezbroj puta ćete to čuti, predapokaliptično naricanje sjedinjeno sa željom da se svet okrene starim i, razume se, dobrim vrednostima. A te stare, dobre vrednosti su ništa drugo nego život koji se nekada vodio. Ili još jednostavnije rečeno, to je priča o progresu, koja je i naša tema. Progres nam donosi mnoštvo dobrih stvari, ali isto tako i loših. Najčešće onih koji dolaze iz kolizije prilikom susreta starog i novog. Čovek je, eto malo paradoksa, biće satkano od dve poprilično suprotstavljene krajnosti. S jedne strane je naša želja za napretkom, suštinski: bez evolucije čovek ne bi ni postojao i da tog napretka nije bilo verovatno bismo se i dalje skrivali po pećinama i lovili bizone. S one druge strane je naša želja za postojanošću, možda je najbolje reći tradicijom koja nas određuje. I baš zbog toga je taj sukob između starog i novog toliko težak. Treba pomiriti našu ukorenjenost u sadašnji život i u živote koje su živeli naši preci sa neminovnim promenama koje nam progres donosi. Što je i srž onih želja za povratkom u stara, dobra vremena. Strah od pandemijske opasnosti je kod dobrog dela ljudi proizveo iluziju da će povratak u prošlost, i to kroz odbacivanje stvari koje su u međuvremenu došle, rešiti sve. Jedini je problem što prošlost ne postoji, ili kako bi to Jaša Grobar rekao – prošlost je prošla, a život se ne može vratiti unazad. Jedino što možemo pokušati je da sadašnjost što bolje ustrojimo i da nekako uspemo da neminovni progres „ukrotimo“ tako da nam on donese samo dobro. O tome progovara Ngugi va Tiongo u sjajnom romanu „Reka između“.
Sredina je devetnaestog veka u Africi. U dolini velike reke živi pleme Kikuju. I to vekovima nepromenjeno. Samo što tome izgleda dolazi kraj. Dolazak tuđinaca će njihov život izmeniti do neprepoznatljivosti. Dobar deo pripadnika plemena prima hrišćanstvo, i u isto vreme odbacuje sve dotadašnje običaje. Oni, pak, drugi pripadnici plemena se tvrdoglavo drže starog načina života. Sukob je neminovan. Jedini koji pokušava da te sukobe izgladi je mladi Vaijaki, i to preko otvaranja škola. Njegova ideja je da od belaca nauči sve što je što dobro i da to prenese plemenu kroz obrazovanje mladih, ali i da sačuva plemensku posebnost. U tom pokušaju Vaijaki će steći mnogo protivnika.
Pisan jednostavnim jezikom, u pojedinim trenucima dovedenim do potpune ogoljenosti, roman „Reka između“ u isto vreme, ma koliko to zvučalo paradoksalno, predstavlja pravi primer poetske virtuoznosti. Ngugi va Tiongo je jedan od retkih pisaca koji uspeva da sa malo reči iskaže ne samo puno stvari, već i stvari iskazanih na način koji zaslužuje istinsko divljenje. U isto vreme, Ngugi va Tiongo pripoveda nimalo jednostavnu priču o trenutku susreta između starog i novog. I to sa željom da taj susret predstavi onako kako on je zaista izgledao. Baš kakav je i susret novih sa starim uverenjima: „Religija koja se ne obazire na način života jednog naroda, religija koja ne priznaje sve ono što je lepo i istinito u načinu života tog naroda – beskorisna je. Ona nikome neće biti dovoljna. Ona neće biti proživljena, neće postati izvor života i vitalnosti. Samo će ljudima obogaljiti duše, pretvorivši ih u fanatike koji se pošto-poto drže obećane sigurnosti, jer u protivnom za njih nema nade.“
Ngugi va Tiongo, jedan od najznačajnijih savremenih kenijskih i uopšte afričkih književnih stvaralaca, je rođen u plemenu Kikuju. Kao mladić odlazi u hrišćansku misionarsku školu. Studirao je u Engleskoj, gde piše svoj prvi roman „Ne plači, dete“. Istaknuti je borac za nezavisnost Konga od Velike Britanije, a tokom ove borbe se odriče hrišćanstva i engleskog jezika na kome je pisao. Posle sukoba sa novim autoritarnim kenijskim vlastima, Ngugi va Tiongo je proveo preko godinu dana u zatvoru. Emigrira u Sjedinjene Američke Države, gde docnije predaje na Univerzitetu Jejl. Autor je niza romana, zbirki priča, drama i knjiga eseja. Njegova dela su prevedena na preko devedeset jezika, a za svoje stvaralaštvo je zadobio najistaknutija internacionalna književna priznanja. Na srpskom su objavljeni i prevodi njegovih romana „Ne plači, dete“ i „Krvave latice“.
„A ako uslovi postanu nesnosni, moje mora biti da podignem glas (…) protiv svega što je surovo, nepošteno i nepravedno“, govori glavni junak romana, što je i sama suština ovog dela. Ngugi va Tiongo u njemu diže glas protiv okupatora, belog čoveka koji je došao da pokori njegov narod. U isto vreme on i diže glas protiv svog naroda, ili barem dobrog dela tog naroda, koji misli da će učaurenjem u pređašnji život i odbacivanjem svega novog što nam progres donosi sačuvati svoju posebnost. Kroz nimalo laku sudbinu glavnog junaka Ngugi va Tiongo pokušava da predoči neku vrstu srednjeg puta, onog progresa sa početka teksta koji je „ukroćen“ i koji nam donosi samo dobro. Najbitnije od svega, ta slika sukoba je u ovom romanu zadobila izuzetan književni prikaz. Pred nama je jedan od onih velikih romana po kojima se meri vreme. I roman koji pokušava da ispriča priču koja se uvek ponavlja: „Ali deca su pevala dalje, iskazujući vapaj mnoštva, glasno izgovarajući nemušti krik generacija svugde na ovom svetu, generacija koje osećaju da im se, ne bude li promena, kraj bliži. Žale li oni to za prohujalom slavom? Tuguju li zbog propadanja plemena, ili pozdravljaju promene koje će tek nastupiti?“

Naslov: Reka između
Autor: Ngugi va Tiongo (1938-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2018
Strana: 207

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s