Embahade – Miloš Crnjanski

Pored one sada već poslovične „čvrste ruke“, o kojoj je na ovom mestu već pisano, gotovo svaki razgovor o politici, a kako se čini o tome se i jedino govori, neizostavno će se završiti, ako ne i početi, konstatacijom da za nas nije demokratija. Mi smo, jelte, ona Njegoševa „stoka grdna“, ništa drugo nego krdo nesposobno da razluči, a onda i da odluči, šta je to dobro za naš život. Jedino što se zaboravlja u ovim pričama je činjenica, za koje ovde retko ko mari, da i mi, ako verujemo u ove reči, pripadamo tom krdu. S druge strane ovog „nepoverenja“ u demokratiju stoji prezir prema politici. Odakle on dolazi nije teško odgonetnuti. To je ništa drugo nego umor proizašao iz višedecenijskog političkog posrtanja. Tako je došlo do, možemo slobodno reći, opšteg odijuma prema politici. Ona je, sigurno će vam to većina potvrditi, prljava rabota u koju se ne treba mešati. Jedini problem je što će u tom slučaju oni koji se ne gade te prljave rabote preuzeti sve. „Dobri“ ljudi će stajati sa strane, kibicovati, odmahivati glavom i čuditi se, otprilike kao starci koji ne mogu čudom da se načude kuda ide ovaj svet, u isto vreme prepustivši bitangama da urede svet po svojoj meri. Kako taj svet izgleda najbolje nam je pokazala istorija naše političke prošlosti. Sukobi između radikala, naprednjaka i liberala na kraju devetnaestog veka su se gotovo uvek završavali pokoljima i masovnim ubistvima. Jedno takvo ubistvo je i „najznamenitiji“ događaj u istoriji međuratnog parlamentarizma. O građanskom ratu i posleratnim čistkama, uključujući tu i monstruozni Goli otok, tek ne treba trošiti reči. Istorija naše politike je ništa drugo nego duga istorija nasilja, hohštapleraja, ali i, što nikako ne treba smetnuti sa uma, idiotizama. Evo samo par primera. Početak Velikog rata Nikolu Pašića zatiče u predizbornoj kampanji u unutrašnjosti Srbije. Nije nikakva šala. Ubistvo Franca Ferdinanda, diplomatski demarši, suštinski: neviđena histerija koja će uskoro rezultirati ratom, Pašića nisu omeli da se posveti „sakupljanju“ glasova. Ili da se prisetimo još većeg idiotizma. Posle prelaska Albanije, užasnog pomora, hiljada i hiljada smrti, izbeglički srpski parlament na Krfu je nalikovao na drumsku mehanu. Političari su u senci užasnih smrti i državnog poraza nastavili po starom. Svađe, prepirke i prepucavanja izazvali su opštu sablazan. Ovo su samo dva primera, a ima ih koliko god hoćete, ovakvih idiotizama. I ne bi oni bili toliko bitni da takvi idioti ne upravljaju državama, određujući tako sudbine miliona ljudi. O tim idiotima niko nije bolje, a verovatno ni oštrije pisao kao Miloš Crnjanski.
„Embahade“, kao što im i ime govore, predstavljaju svojevrsne memoarske zabeleške i uspomene na period koji je Miloš Crnjanski proveo u diplomatiji. Tako prvi deo „Embahada“ pripoveda o boravku Crnjanskog u Berlinu, i to u poslednjim godinama Vajmarske republike. Druga knjiga pripoveda o usponu nacizma i pokušaju kraljevine Jugoslavije da izbegne rat. Boravak u Rimu, pred sami rat, u središtu je treće knjige. Naposletku smo u Londonu. Četvrta knjiga „Embahada“ nam predstavlja rad Miloša Crnjanskog u izbegličkoj vladi.
Najbolje je prvo krenuti od predistorije samih „Embahada“. Njih Crnjanski počinje da piše u Londonu, i to kao uzgredni posao. Pomažući Milanu Stojadinoviću u pripremi memoarske knjige „Ni rat ni pakt“, neki čak tvrde da je Crnjanski stvarni autor te knjige, on sakuplja obilatu diplomatsku građu. Dobar deo tih dokumenata, praćenih komentarima, pronalazi svoje mesto u ovoj knjizi. Te dokumente, što je za nas najbitnije, prate uspomene Crnjanskog na ljude koje je u diplomatskom radu sretao, baš kao i priča o njegovom životu. Na nesreću, započeti posao Crnjanski nije dovršio. Dobar deo u celosti napisanih poglavlja, onih koje je tek započeo, ali i mnoštvo dokumenata i arhivske građe ostalo je u rukopisu. Sve to spaja Borislav Radović, priređujući ovo delo. Istinsku poslasticu ne samo za ljubitelje stvaralaštva Miloša Crnjanskog, već i za sve one koji se interesuju za političku istoriju Jugoslavije.
Miloš Crnjanski, jedan od najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca svih vremena, je rođen u Čongradu. Ratno iskustvo u Velikom ratu je predočio u romanu „Dnevnik o Čarnojeviću“. Međuratni period provodi službujući kao novinar, profesor i diplomata. U emigraciji će živeti u Londonu, i to u teškom siromaštvu. U Jugoslaviju se vraća 1965. Objavio je niz romana, zbirki pesama i pripovedaka, knjiga eseja i memoarske proze, koje se smatraju za vrhunac srpske književnosti dvadesetog veka.
„Slučajno je da te moje knjige govore o našoj diplomatiji. U stvari, to su moje beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet. Nego prosto uspomene jednog očevica, pisca. O dobu, koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota, a koje će se uskoro činiti neshvatljivo i davno prošlo, neverovatno, kao što se mom naraštaju činilo doba Obrenovića“, ovako Crnjanski određuje srž „Embahada“. Opisujući svoje službovanje u dve ambasade, kasnije i u emigrantskoj vladi u Londonu, Crnjanski portretiše ljudi na najvišim mestima, njihove odluke, ništa manje i njihove postupke. A to je, bez preterivanja, portretisanje teških diletanata, duboko neobrazovanih i prostih ljudi, sposobnih samo za spletke, pokvarenost i, razume se, silne pronevere i krađe. Ta bulumenta, nikako se drugačije ne može nazvati, je upravljala životima milionima ljudi, odvodeći ih do propasti. Evo samo jednog primera, onog koji Crnjanski navodi. Simovićeva vlada u svom saopštenju povodom bombardovanja šestog aprila govori da neprijateljska propaganda „nije uspela da pokvari opšte dobro raspoloženje“. Dobro ste pročitali, opšte dobro raspoloženje u trenutku opšte pogibije. Crnjanski te budale, a zašto su budale saznaćete u ovoj knjizi, nemilosrdno šiba. Tako on o kralju Petru II govori: „Niko kralja Petra u Beogradu aprila šestog nije video. Nijedan od njegovih umirućih, izdišućih ‘podanika’. Nije to Karađorđević, Dezerterović je to.“ Prepun gorčine, i to sa pravom, nemilosrdan i ozlojeđen, Crnjanski stvara memoare koji nemaju milosti ni prema kome. „Embahade“ nas sukobljavaju sa stvarnom slikom naše istorije, koju neretko volimo da romantizujemo, ali nas u isto vreme i podučavaju. I to onoj lekciji sa početka teksta. Nije kriva demokratija, mi smo krivi. A krivi smo zato što svoje poverenje poklanjamo budalama, diletantima, hohštaplerima, nesposobnjakovićima, bitangama i idiotima. Ili im prepuštamo slobodan put gadeći se politike, zaboravljajući u isto vreme da će nas te bitange neminovno odvesti do propasti. Kao što su u propast odvele i generaciju kojoj je Crnjanski pripadao: „Pod ruševinama tog Beograda leže, mrtva, – za mene i sad još živa, – lica koja me posmatraju isplakanim očima. Sa jednog drugog sveta. Oni su ne samo mrtvi, nego su se i strašno namučili. Zato pišem gorko i bez obzira. Neka se zna istina.“

Naslov: Embahade
Autor: Miloš Crnjanski (1893-1977)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2009
Strana: 916

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s