Doviđenja, tamo gore – Pjer Lemetr

Načelno, svi su protiv rata. Rat je najveće zlo, u ratu uvek najviše stradaju nevini, rat je nepojmljiva gadost – sve su to reči koji smo svi mi čuli bezbroj puta. Suštinski: svi ljudi, i to gotovo uvek u istoriji, su bili protiv rata, smatrajući ga za nešto najgore što čoveka može da zadesi. Jedini problem nastupa kada se ovaj sveprisutni odijum protiv rata suoči sa realnošću. I činjenicom da naša vrsta od svojih prapočetaka vodi neprestane ratove. Ako izuzmemo velike katastrofe, bolesti i epidemije, rat je „ubio“ najviše ljudi u istoriji naše civilizacije. Mala, ali potrebna digresija. Nedavni građanski rat u Jugoslaviji se posmatra upravo iz ove vizure. Neretko ćete čuti, a možda i sami izgovoriti rečenicu: ju, ko nas to zavadi. Uvek je tu neko sa strane, zli stranac, koji je doneo zlo. Mi smo, razume se, u čitavoj stvari potpuno nevini. Što se stvarnost razlikuje od ove predstave, za to je dovoljno pogledati izborne rezultate u svim jugoslovenskim republika 1990. godine na kojima su pobedile ratnohuškačke političke stranke, sasvim je druga stvar. No, da se mi vratimo na našu temu. Načelni otpor prema ratu je poprilično porozan. Dovoljno je pronaći pravi, ili bolje rečeni valjani razlog, i eto odmah opšteg oduševljenja ratom. Da tragedija bude još veća, tom „patriotskom zovu“ se ne odaziva samo plebs, naprotiv, on opčinjava i ljude koje smatramo za izuzetno pametne. Dovoljno je prisetiti se oduševljenja Sigmunda Frojda i Tomasa Mana na početku Prvog svetskog rata. I njihovog docnijeg kajanja kada su spoznali kakav je to zapravo bio rat. Da ostanemo u Nemačkoj, slična situacija je bila i sa Ginterom Grasom, koji je podržao bombardovanje Jugoslavije 1999, da bi se kasnije gorko kajao zbog toga. U čemu je stvar? Odgovor je već dat. To su razlozi za izbijanje rata. Ili ono što se u političkoj teoriji naziva „pravedni rat“. Ovaj pojam se vezuje za svetog Avgustina, ali on svoje korene crpi iz ranijih učenja. Njegova srž je određenje „pravovernosti“ ratova ili još tačnije – to je pokušaj da se odredi koji su to ratovi dozvoljeni i moralno valjani. Najpre su to ratovi koji se vode protiv zločinačkih režima, pogotovo onih koji su napali druge zemlje. Primera radi, to je bila borba protiv nacističke Nemačke. Suština je da se po ovom shvatanju rat može voditi samo ukoliko za to postoji moralno opravdani razlog. Jedini problem je u tome što svaka strana može da pronađe taj razlog. Ubistvo Franca Ferdinanda je bio argument za započinjanje Prvog svetskog rata. Hitler je napao Poljsku zarad „zaštite“ nemačke manjine. Kakav je bio rezultat, svi mi znamo. Pravedan ili nepravedan, rat donosi samo pomor, nesreću i zlo. I to u istoj meri i zavojevačima i žrtvama. Neretko i pobednicima. Sjajnu knjigu o tome je napisao Pjer Lemetr.
Novembar je 1918. godine. Od završetka rata vojnike na frontu deli samo nekoliko dana. Ali to ništa ne znači Alberu i Eduaru, koji su krenuli u poslednju, i ispostaviće se kobnu, borbu protiv Nemaca, i to samo zbog samovolje i sujete svog komandanta. U toj borbi Alber će jedva sačuvati život, a Eduar ostati trajno unakažen. Njihovo prijateljstvo će se nastaviti nakon rata. Alber preuzme na sebe brigu o Eduaru, koji zbog svoje unakaženosti ne želi da se vrati porodici i starom životu. Mučni dani tavorenja u užasnoj nemaštini izrodiće čudnovatu ideju u glavama prijatelja. Oni pripremaju veliku, gotovo nepojmljivu prevaru, osvetu svima koji su ratom upropastili njihov život.
Od prve rečenice, inače sasvim sigurno jedne od najboljih uvodnih rečenica u istoriji savremene literature: „Svi oni što su mislili da će se ovaj rat brzo završiti odavno su mrtvi. Upravo od tog rata“, pa sve do poslednje u ovom romanu, mi prisustvuje potpunom književnom trijumfu. Pjer Lemetr je napisao roman koji po svojoj veštini pripovedanja, sjajno izatkanoj priči, ali i neverovatnoj umešnosti autora da uroni u najdublje zakutke duša svojih junaka, predstavlja istinsko remek-delo. Pjer Lemetr je napisao roman u čijem čitanju ne samo istinski uživate, već i roman koji će neminovno izazvati vaše divljenje. Ono što je za nas bitno, Lemetr je dobio sjajnog interpretatora u Olji Petronić, koja je blistavo prevela ovaj roman na srpski jezik.
Pjer Lemetr, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, je rođen u Parizu. Nakon završenih studija psihologije radi kao terapeut. Relativno kasno (2006) debituje kao književnik, i to sa prvim romanu u serijalu o inspektoru Verhuvenu (na srpskom su objavljena dva romana iz ovog serijala: „Aleks“ i „Kamij“, oba u izdanju „Lagune“). Ovi romani doživljavaju status bestselera, ali i zadobijaju jednodušne pohvale kritike. Sledi roman „Doviđenja, tamo gore“ za koji je Lemetr dobio Gonkurovu nagradu i niz drugih priznanja. Nastavak ovog romana „Boje požara“ („Čarobna knjiga“, 2019) potvrđuje autorovu slavu. Završni deo trilogije „Ogledalo naše tuge“ objavljen je početkom ove godine. Pjer Lemetr je i uspešan filmski scenarista.
„Oskudica je još gora od bede zato što ima načina da se ostane veliki u bedi, ali oskudica vas vodi u sitničavost, u štedljivost, postanete niski, škrti; obeščašćuje vas zato što naspram nje ne možete da ostanete netaknuti, da sačuvate ponos, dostojanstvo“, piše Pjer Lemetr u ovom romanu. Na tu oskudicu, ništa drugo nego potpuno životno poniženje, osuđeni su junaci ovog romana. I to od strane države, koja ih pre toga oterala u rat, obogaljila i fizički i duhovno, i na kraju potpuno dotukla. Za to vreme na ceni su ratni profiteri, zločinci i bitange, koje su ih unesrećile. Očajnički potez, u isto vreme savršena osveta, kakva to saznaćete u ovom romanu, jedini je način da se junaci romana „Doviđenja, tamo gore“ izvuku iz užasa posleratne, ništa manje i ratne, kaljuge. Za njih taj rat ne samo da nije pravedan, da se vratimo na početak priče, taj rat je za njih bestijalnost koja mora biti osvećena. U ovom izuzetnom romanu ta ratna bestijalnost je predstavljana tako da ona u potpunosti menja naš pogled na rat. Baš kao što se to desilo i sa jednim Lemetrovim junakom: „Njegova mizantropija, već dugo neprobojna, bila je uzdrmana. Ne pokoljem u pravom smislu reči, na to se čovek navikne, zemlju oduvek pustoše katastrofe i epidemije, rat je samo kombinacija to dvoje. Ne, ono što ga je preseklo bile su godine poginulih. Katastrofe ubijaju sve, epidemije desetkuju decu i starce, samo ratovi poubijaju mlade ljude u tako velikom broju.“

Naslov: Doviđenja, tamo gore
Autor: Pjer Lemetr (1951-)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2014
Strana: 443

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s